Briga za Crkvu

STIHOVI 8 i 9. Ali tada, ne poznajući Boga, služili ste onima koji po prirodi nisu bogovi. A sada, poznavši Boga, ili bolje, budući poznati od Boga, kako se opet vraćate slabim i siromašnim stihijama, kojima opet iznova želite da robujete?

Ovim se završava Pavlov govor o opravdanju. Odavde pa do kraja poslanice, apostol uglavnom piše o hrišćanskom ponašanju. Ali pre nego što pređe na praktične propise, on još jednom ukorava Galaćane. Duboko je nezadovoljan njima jer su se odrekli njegovog božanskog nauka. Govori im: „Prihvatili ste učitelje koji nameravaju da vas ponovo podrede Zakonu. Svojim naukom pozvao sam vas iz tame neznanja u čudesnu svetlost poznanja Boga. Izveo sam vas iz ropstva u slobodu sinova Božjih, i to ne propisivanjem zakona, već darom nebeskih i večnih blagoslova kroz Hrista Isusa. Kako ste mogli tako brzo napustiti svetlost i vratiti se u tamu? Kako ste mogli tako brzo odlutati od milosti u Zakon, iz slobode u ropstvo?“

Primer Galaćana, kao i anabaptista i drugih sektaša u naše vreme, svedoči o lakoći sa kojom se vera može izgubiti. Ulažemo ogroman trud u iznošenje nauka o veri kroz propovedanje i pisanje. Pažljivo razgraničavamo Jevanđelje i Zakon. Ipak, malo napredujemo jer đavo zavodi ljude u pogrešno verovanje tako što im sklanja Hrista iz vida i usmerava im oči na Zakon.

Ali zašto Pavao optužuje Galaćane da se vraćaju „slabim i siromašnim stihijama“ Zakona, kada oni nikada ranije nisu imali Mojsijev zakon? Zašto im ne kaže: „Nekada niste poznavali Boga i služili ste idolima, a sada se vraćate tom idolopoklonstvu“? Zato što Pavao izjednačava njihovo napuštanje Jevanđelja radi Zakona sa njihovim bivšim idolopoklonstvom. I zaista, onaj ko se odrekne članka o opravdanju, taj ne poznaje istinitog Boga. Sasvim je svejedno da li se čovek vraća Zakonu ili obožavanju idola. Kada se izgubi članak o opravdanju, ne ostaje ništa osim zablude, licemerja, bezbožnosti i idolopoklonstva.

Bog se ne može spoznati ni na koji drugi način osim u Hristu i kroz Hrista, prema rečima iz Jovana 1,18: „Jedinorodni Sin, koji je u naručju Očevom, On Ga objavi.“ Hristos je jedini put kojim možemo spoznati Boga i Njegovu volju. U Hristu vidimo da Bog nije okrutni sudija, već najljubazniji i milostivi Otac koji nas blagosilja i spasava, jer „nije poštedeo sopstvenog Sina, nego Ga je predao za sve nas“. To je istinsko poznanje Boga.

Oni koji ne poznaju Boga u Hristu dolaze do pogrešnog zaključka: „Služiću Bogu na ovaj ili onaj način. Pridružiću se ovom redu, biću aktivan u milosrđu. Bog će odobriti moje dobre namere i nagraditi me večnim životom. Jer, zar On nije milostiv Otac koji daje dobra i nedostojnima? Koliko će pre dati meni večni život kao platu za moja mnoga dobra dela.“ To je religija razuma. To je prirodna religija sveta. „Telesni čovek ne razume što je od Duha Božjeg.“ Zapravo, nema suštinske razlike između Jevrejina, muslimana i bilo kog drugog starog ili novog jeretika. Mogu se razlikovati po mestu, obredima ili imenima, ali su im temeljna uverenja ista.

Nije li onda krajnja ludost što se Rim i muslimani bore oko religije? Šta je sa monasima? Zašto bi jedan monah mislio da je svetiji od drugog zbog neke glupe ceremonije, kada su im osnovna uverenja slična kao jaje jajetu? Svi oni zamišljaju: „Ako uradimo ovo delo, Bog će nam se smilovati; ako ne uradimo, Bog će se naljutiti.“

Bog nikada nije obećao da će ikoga spasiti zbog njegovih obreda i uredbi. Oni koji se oslanjaju na takve stvari služe bogu kojeg su sami izmislili, a ne pravom Bogu. Pravi Bog kaže: „Nijedna Mi religija nije ugodna ako Otac nije proslavljen kroz Sina Isusa. Svi koji veruju u Mog Sina, njima sam Bog i Otac. Prihvatam ih i spasavam. Svi ostali ostaju pod prokletstvom jer obožavaju stvorenja umesto Mene.“

Bez nauka o opravdanju postoji samo neznanje o Bogu. Oni koji odbijaju da budu opravdani Hristom su idolopoklonici. Oni ostaju pod Zakonom, grehom i vlašću đavola. Sve što rade je pogrešno. Danas ima mnogo takvih koji žele da se ubroje među ispovednike Jevanđelja, ali zato što više polažu na ljubav nego na veru u Hrista, oni Ga obeščašćuju i izopačuju Njegovu Reč. Pravi Bog se nikada nije osmehnuo čoveku zbog njegove ljubavi ili vrlina, već isključivo radi Hristovih zasluga.

Često se prigovara da Biblija zapoveda da ljubimo Boga svim srcem. Istina. Ali iz toga što Bog to zapoveda, ne sledi da mi to i činimo. Kada bismo mogli ljubiti Boga svim srcem, nesumnjivo bismo bili opravdani tom poslušnošću. Ali Pismo kaže: „Budući da to ne činite, ne možete u tome živeti.“ Zapovest „Ljubi Gospoda Boga svoga“ zahteva savršenstvo: savršen strah, savršeno poverenje i savršenu ljubav. Gde su ljudi koji to mogu postići? Zato nas ta zapovest, umesto da nas opravda, samo optužuje i osuđuje. „Hristos je svršetak Zakona za opravdanje svakome koji veruje.“

Kako pomiriti dve Pavlove izjave: „Niste znali Boga“ i „Klanjali ste se Bogu“? Odgovaram: Po prirodi svi ljudi znaju da Bog postoji, jer im je Bog to pokazao kroz stvaranje sveta (Rim 1,19-20). Različite religije svedoče o tom intuitivnom znanju. Ali postoji dvostruko poznanje Boga: opšte i posebno. Svi ljudi imaju opšte znanje da postoji Bog koji je stvorio svet i koji je pravedan. Ali šta Bog oseća prema nama, kakve su Njegove namere i kako će nas spasiti – to čovek ne može znati sam od sebe. To mu mora biti otkriveno.

Možda nekoga poznajem iz viđenja, ali ne znam šta taj čovek misli o meni. Tako i ljudi instinktivno znaju da postoji Bog, ali ne znaju Njegovu volju prema njima. Zato nagađaju: Jevrejin misli da vrši Božju volju držeći Mojsijev zakon, musliman se uzda u Kuran, monah u svoje zavete. Ali oni varaju same sebe i postaju „tašti u svojim mislima“. Umesto pravog Boga, oni obožavaju ispraznu maštu svog ludog srca.

Kada Pavao kaže Galaćanima: „Niste poznavali Boga“, on misli: „Niste poznavali Božju volju u Hristu, već ste štovali bogove koje ste sami izmislili, misleći da Ga morate umilostiviti svojim delima.“ Bilo da pod „stihijama sveta“ podrazumevate Mojsijev zakon ili religije neznabožaca, nema razlike. Oni koji otpadnu od Jevanđelja pod Zakon nisu ništa bolji od onih koji padnu u idolopoklonstvo. Bez Hrista je svaka religija idolopoklonstvo.

STIH 9

A sada, kada ste upoznali Boga – ili, bolje rečeno, kada je Bog upoznao vas – zar nije čudno, uzvikuje Pavle, da vi, Galaćani, koji ste kroz Evanđelje intimno spoznali Božiju volju, odjednom želite da se vratite slabim i ubogim počelima Zakona, koja vas mogu samo ponovo porobiti?

Apostol preokreće sopstvenu rečenicu jer se boji da su Galaćani u potpunosti izgubili Boga. „Teško meni“, viče, „zar ste doterali dotle da više ni ne poznajete Boga? Šta drugo da pomislim? Pa ipak, Bog poznaje vas.“ Naše poznanje Boga više je pasivno nego aktivno; Bog nas poznaje bolje nego što mi poznajemo Njega. „Poznati ste od Boga“ znači da nas On, po Evanđelju, obdaruje verom i Duhom Svetim. Time apostol odlučno poriče mogućnost da Boga upoznamo vršenjem Zakona: „Niko ne zna ko je Otac osim Sina i onoga kome Sin hoće da ga otkrije“ (Lk 10,22). „Svojim znanjem moj pravedni sluga opravdaće mnoge, jer će poneti njihova bezakonja“ (Is 53,11).

Iskreno iznenađen, Pavle pita kako su oni koji su Boga već upoznali kroz Evanđelje mogli tako lako poverovati lažnim apostolima i vratiti se slabim i ubogim počelima Zakona. I ja se ne bih iznenadio da neka fanatična propoved za tren upropasti čitavu crkvu. Nismo bolji od prvih apostola koji su gledali kako se zajednice, koje su sopstvenim rukama zasadili, izopačuju. Pa ipak, Hristos će vladati do kraja sveta – i to čudesno, baš kao što je vladao kroz mračno doba.

Pavle misli prilično strogo o Zakonu. Naziva ga „počelima sveta“, „slabim i ubogim počelima“. Da li je bezobzirno tako govoriti o svetom Božijem Zakonu? Prava svrha Zakona jeste da pripremi put Hristu u srcima ljudi. Ali kad god Zakon pokuša da uzurpira mesto Evanđelja, on prestaje da bude sveti Božiji Zakon i postaje lažno evanđelje.

Zakon je slab i ubog element baš zato što ljude čini slabima i prosjacima. Nema snage ni bogatstva koje bi čoveka učinilo jakim pred Bogom. Tražiti opravdanje u Zakonu isto je što i tražiti snagu u slabosti ili lek u kugi, kao da gubavac ide gubavcu radi izlečenja ili prosjak prosjaku radi bogatstva.

Ko se želi opravdati Zakonom postaje sve slabiji i siromašniji. Već smo po prirodi „deca gneva“. Hvatajući se za slamku Zakona, ljudi samo uvećavaju svoju bedu: Zakon ih čini deset puta slabijim i siromašnijim nego pre.

Istinu ovoga i sam sam iskusio. Poznavao sam redovnike koji su revno radili da ugode Bogu, a što su više radili, postajali su nestrpljiviji, jadniji, nesigurniji i uplašeniji. Kako i ne bi? Ne možete ojačati kroz slabost ni obogatiti se kroz siromaštvo. Ljudi koji radije biraju Zakon nego Evanđelje nalik su Ezopovom psu koji je ispustio meso da bi zgrabio odraz u vodi. Zakonom nema utehe: jedan propis rađa deset novih, dok ih na kraju ne bude legija.

Ko bi pomislio da Galaćani, poučeni tako delotvornim apostolom kao što je Pavle, mogu tako brzo zalutati za lažnim učiteljima? Lako je otpasti od Evanđelja, jer malo ko shvata kakvo je dragoceno blago poznanje Hrista. Ne bore se protiv greha, žive u samouverenosti bez sukoba. Pošto nikada nisu kaljeni u peći nevolje, nisu opremljeni Božijim oklopom niti umeju da seku mačem Duha. Dok su pod brižnim pastirima, sve je dobro; ali kad oni odu, a vukovi u ovčjem ruhu provale u stado, oni se vraćaju slabim i ubogim počelima Zakona.

Ko se vrati Zakonu gubi spoznaju istine, ne uviđa sopstvenu grešnost, ne poznaje ni Boga ni đavola i ne razume ni značenje ni svrhu Zakona. Bez poznanja Hrista čovek će uvek tvrditi da je Zakon potreban za spasenje, da jača slabe i obogaćuje siromašne. Gde god ovo učenje prevlada, Božija obećanja se poriču, Hristos se ponižava, a licemerje i idolopoklonstvo bujaju.

STIH 9

Zašto želite ponovo da budete robovi?

Apostol oštro pita Galaćane da li zaista žele da se podvrgnu ropstvu Zakona. Zakon je slab i ubog, grešnik je slab i ubog – dva nemoćna prosjaka koja ne mogu pomoći jedno drugom. U Hristu, međutim, slabi i siromašni grešnik oživljava i biva obogaćen za večni život.

STIH 10

Posmatrate dane, i mesece, i vremena, i godine.

Pavle zna šta lažni apostoli uče Galaćane: da ponovo svetkuju dane, mesece, praznike i godine. Jevreji su morali držati subotu, mlađak, Pashu, Senice i druge praznike. Lažni učitelji primoravali su Galaćane da obdržavaju te svetkovine, preteći im prokletstvom. Pavle im jasno stavlja do znanja da time razmenjuju hrišćansku slobodu za slaba i uboga počela sveta.

STIH 11

Bojim se za vas da se ne bih uzalud trudio oko vas.

Apostola žalosti pomisao da je možda uzalud propovedao Evanđelje Galaćanima. Iza te tuge krije se i oštar ukor: napustili su Hrista i pokazuju tvrdokorno neverstvo. Ipak, ne izriče osudu otvoreno, da ih ne bi sasvim odvratio, pa ublažava ton.

STIH 12

Budite kao ja, jer sam i ja kao vi.

Do sada je Pavle razmatrao doktrinarni vid otpadništva Galaćana. Nije krio razočaranje njihovom nestalnošću: nazvao ih je bezumnima i razapinjačima Hrista. Sada, pošto je najvažniji deo poslanice gotov, shvata da je bio prilično oštar. Da ne bi načinio više štete nego koristi, pokazuje da njegova kritika izvire iz ljubavi i istinske apostolske brige za njih. Zato ublažava reči blagim osećanjima, želeći da ih ponovo pridobije.

Kao Pavle, svaki pastir i propovednik treba da pokazuje mnogo samilosti prema zalutalim ovcama i da ih poučava duhom krotosti. Preterana strogoća rađa bes ili očaj, a ne pokajanje. Istinita nauka stvara slogu; zabluda kida vezu hrišćanske ljubavi.

Na početku reformacije nazivali su nas istinskim propovednicima Hrista. Odjednom su nas neka lažna braća zamrzla – ne zbog uvrede, već zato što su ih zaveli lažni učitelji. Tako su i Galaćani prestali da priznaju Pavla za svoga pastira. Njegovo ime i nauk postali su im odbojni. Bojim se da ih je ova poslanica malo podsetila na njihovu zabludu.

Pavle zna da će lažni apostoli izvrnuti njegovu kritiku i reći: „Eto vašeg Pavla koga toliko hvalite – vidi kako vas naziva u pismu! Kada je bio s vama, ponašao se kao otac, a sada kao diktator.“ Zna to i zato je uznemiren: teško je braniti svoj slučaj na daljinu, naročito kada naslućuje da je lično pao u nemilost.

STIH 12

Budite kao ja, jer sam i ja kao vi.

Moleći Galaćane da budu poput njega, Pavle se nada da će oni gajiti istu naklonost prema njemu kakvu on oseća prema njima. „Možda sam bio pomalo strog“, kaže on u dnu reči, „ali nemojte suditi mom srcu po mojim rečima.“

Isto tražimo i mi kada govorimo o veri. Naš stil može biti oštar, ali srce nam nije puno gorčine. Ne mrzimo papu niti želimo smrt našoj zabludeloj braći; želimo da se vrate Hristu. Učitelj grdi učenika da bi ga popravio; štap boli, ali ispravka je potrebna. Otac kažnjava sina jer ga voli; da ga ne voli, dopustio bi mu da propadne. Pavle zato moli Galaćane da njegove ukore vide kao dokaz ljubavi. „Svaka kazna u prvi mah deluje žalosno, a ne radosno, ali kasnije donosi miroljubiv plod pravednosti onima koji su njome izvežbani“ (Jevr 12,11).

Ipak, Pavle ne povlači svoje reči: gorak lek je nužan. On samo želi da Galaćani njegove opomene sude prema bolesti koja ih je prouzrokovala.

STIH 12

Braćo, molim vas… Vi mene niste povredili ni u čemu.

Da li se ovo može nazvati molbom ako ih je nazvao „bezumnima“, „neposlušnima“, „raspinjačima Hrista“? Ipak, Pavle to naziva ozbiljnim preklinjanjem – kao što otac kaže sinu: „Molim te, budi dobar dečko.“

„Ne ljutim se na vas“, poručuje Pavle. „Zašto bih, kad mi niste ništa učinili?“

Galaćani bi mogli uzvratiti: „Ako se ne ljutiš, zašto nas nazivaš izopačenima, luda­cima, začaranima?“

„Niste povredili mene“, objašnjava Pavle, „nego sebe. Ne grdim vas zbog lične uvrede; Bog mi je svedok da ste prema meni bili dobri. Pišem vam zato što vas volim.“

Gorak napitak zaslađuje se medom: roditelji posle šibe pruže jabuku ili krušku da pokažu da dobro misle.

STIH 13–14

Znate da sam vam prvi put propovedao Evanđelje zbog slabosti tela; i svoju iskušenost u telu niste prezirali ni odbacili, nego ste me primili kao anđela Božijeg, kao samog Hrista Isusa.

„Kad sam vam prvi put došao u nemoći tela, u velikom iskušenju“, podseća Pavle, „niste se sablaznili. Naprotiv, primili ste me srdačno, kao anđela, kao samog Isusa.“

Zaista su vredni hvale: primili su Evanđelje od čoveka kog su svuda pratili buna i progon. Židovi i pagani ustajali su na Pavla, ugledni i pobožni sveta osuđivali ga – ali Galaćani se nisu sablaznili. To je velika čast, pa ih apostol otvoreno pohvaljuje; takvu pohvalu ne upućuje nijednoj drugoj crkvi.

Hieronim i neki oci tumačili su Pavlovu „slabost“ kao telesni nedostatak ili požudu. Živeli su u doba crkvenog mira i raskoši, kad episkopi više nisu sjedeli uz Božiju reč, pa nisu razumeli Pavla.

Kad Pavle govori o slabosti tela, misli na nevolje koje je trpeo, a ne na telesnu bolest. Sam to objašnjava: „Najradije ću se hvaliti svojim slabostima, da sila Hristova počiva na meni… jer kad sam slab, onda sam jak“ (2 Kor 12,9–10). U istom pismu (11,23–25) nabraja bičevanja, tamnice, kamenovanje, brodolome. Te nevolje naziva „slabošću tela“, a ne nekom hroničnom bolešću. Stalno je bio u opasnosti od Židova, pagana i lažne braće, trpeo glad i oskudicu.

Nevolje vernika uvek sablažnjavaju svet. Zato Pavle visoko ceni što Galaćani nisu prezreli njegovo stradanje. Hristos je upozorio: „Blažen je ko se ne spotakne o mene“ (Mt 11,6). Nije lako priznati za Gospoda nekog koga svet smatra sramotom i ruglom (Ps 22,7). Ceni­ ti tog poniženog, ispljuvanog, bičevanog i razapetog Hrista više od bogatstva i sile znači zaslužiti ime blaženog.

Pavle nije imao samo spoljne, nego i unutrašnje nevolje: „Spolja borbe, iznutra strahovi“ (2 Kor 7,6). U Filipljanima pominje ozdravljenje Epafrodita „da ne bih imao žalost na žalost“.

Zato apostol glasno hvali Galaćane što se nisu sablaznili njime kao što su se drugi sablaznili. Svet nas smatra ludima kad, dok smo i sami u nevolji, idemo drugima u pomoć. „Lekaru, izleči sam sebe“, podsmevaju se (Lk 4,23).

Pavle obećava da će zauvek pamtiti njihovu naklonost. Ujedno ih podseća koliko su ga voleli pre upada lažnih apostola i nenametljivo ih poziva da se vrate toj prvoj ljubavi.

 

STIH 15

Gde je, dakle, ono vaše blaženstvo?

Koliko ste nekada bili radosniji! Govorili ste da ste blagosloveni i ja sam vas onda javno hvalio. Sada vas podsećam na ta bolja vremena da bih ublažio svoje oštre ukore, kako lažni apostoli ne bi izvrnuli moje reči i iskoristili ih protiv mene, a u svoju korist. Takve „zmije u travi“ izopače iskrene reči i okrenu ih naopako, poput pauka koji iz slatkog cveta isisa otrov. Otrov nije u cvetu, nego u prirodi pauka da ono što je zdravo pretvori u pogubno.

STIH 15

Svedočim vam da biste, da je bilo moguće, iskopali oči i dali mi ih.

„Ne samo da ste me tada primili ljubazno,“ kaže Pavle, „nego biste, da je trebalo, žrtvovali i sopstvene oči za mene.“ I uistinu, primajući i podržavajući Pavla, Galaćani su navukli na sebe mržnju i pogrom i Jevreja i neznabožaca.

Danas i ime Lutera nosi sličnu stigmu: ko ga hvali, smatra se gorim grešnikom od idolopoklonika ili varalice.

STIH 16

Jesam li vam, dakle, postao neprijatelj time što vam govorim istinu?

Hvalim vas da ne biste pomislili da sam vam neprijatelj zato što sam vas ukorio. Pravi prijatelj opominje zalutalog brata; a razuman brat će mu zahvaliti. U svetu istina rađa mržnju, ali među hrišćanima ne sme biti tako. „Rekoh vam istinu jer vas volim.“

STIH 17

Oni vas revno pridobijaju, ali ne na dobro.

Pavle kori lažne apostole zbog laskanja. Sotonini pomoćnici mažu ljude „lepim rečima i laskavim govorom da zavedu srca prostih“ (Rim 16,18). Oni vas odvajaju od mene da biste se vi okrenuli njima. Da su im namere čiste, ne bi im smetalo što me volite; ali oni mrze moje učenje, pa nastoje da me ogade u vašim očima.

Kad mi prigovaraju da tvrdoglavošću oko nauke o sakramentu rušim mir Crkve, odgovaram: prokleta bila svaka ljubav koja zbog „mira“ traži da se Božija reč stavi u opasnost!

STIH 18

Dobro je biti revnolik za ono što je dobro – i to uvek, a ne samo dok sam s vama.

Kad sam bio među vama, voleli ste me iako sam propovedao u slabosti tela. Moja fizička odsutnost ne bi smela da promeni vaš stav, jer sam s vama u duhu i u učenju po kojem ste primili Duha Svetoga.

STIH 19

Dečice moja, za koju iznova trpim porođajne bolove dok se Hristos ne oblikuje u vama.

Svakom rečju apostol nastoji da ponovo osvoji Galaćane, sada ih nežno nazivajući svojom „dečicom“. Kao što roditelji prenose svoje crte deci, tako apostoli, propovedajući Evanđelje, rađaju veru u srcima slušalaca dok se Hristos ne oblikuje u njima. Čovek nosi Hristov lik kad veruje samo u Njega.

„U Hristu Isusu ja vas rodih po Evanđelju“ (1 Kor 4,15); „vi ste Hristovo pismo… napisano Duhom Boga živoga“ (2 Kor 3,3). Reč s propovednikovih usana ulazi u srce, a Duh Sveti joj daje plod vere – zato je svaki verni pastir duhovni otac.

Tako Pavle podsvesno optužuje lažne apostole: „Ja sam vam oblikovao Hrista, a oni vas preoblikuju prema Mojsiju.“ Ne kaže: „dok ne budete vi oblikovani u meni“, nego „dok se Hristos ne oblikuje u vama“. Lažnim učiteljima je pošlo za rukom da izbrišu Hristov lik iz njihovih srca; Pavle se trudi da ga ponovo utisne.

STIH 20

Voleo bih da sam sada među vama i da mogu da promenim ton.

Postoji stara izreka: „Pismo je nemi glasnik.“ Svakom pisanju nešto nedostaje; nikada ne možete biti sigurni kako će ga čitalac doživeti, jer su njegovo raspoloženje, okolnosti i sklonosti promenljivi. Sa izgovorenom rečju drugačije je: ako je gruba ili loše tempirana, može se odmah ublažiti ili pooštriti. Zato apostol izražava želju da lično razgovara s Galaćanima. Mogao bi da prilagodi glas njihovom stanju: bude li video pokajanje, ublažiće ton; naiđe li na tvrdoglavost, pooštriće ga. U pismu ne zna kako da pronađe pravu meru: bude li prestrog, možda nanese više štete nego koristi; bude li preblag, neće ispraviti zabludu. Licem u lice uvek bi mogao da „menja glas“ kako prilika zahteva.

Jer nedoumicu imam zbog vas.

„Ne znam kako da vam priđem preko pisma“, priznaje Pavle. Zato prekorava, moli, hvali i kori Galaćane, ne ostavljajući kamen na kamenu, samo da bi ih opet priveo Hristovom Evanđelju.