Sukob: vera i Zakon
Pavle se suprotstavlja Petru licem u lice
STIH 11. „Ali kad je Petar došao u Antiohiju, odupreo sam mu se jer je on bio kriv.“
Pavle nastavlja u svom opovrgavanju lažnih apostola govoreći da se u Antiohiji suprotstavio Petru u prisustvu cele zajednice. Kao što je rekao pre, Pavle nije imao malu stvar u ruci, već glavni članak hrišćanske religije. Kada je ovaj članak ugrožen, ne smemo oklevati da se odupremo Petru, ili anđelu s neba! Pavle nije obraćao pažnju na dostojanstvo i položaj Petra, kada je video da je ovaj članak u opasnosti. To piše: „Ko ljubi oca ili majku ili svoj život, više nego mene, nije dostojan mene.“ (Matej 10:37).
Za odbranu istine u naše vreme, nazivaju nas oholima i tvrdoglavim licemerima. Ne stidimo se ovih naziva. Cilj na koji smo pozvani da branimo, nije Petrova stvar, ili stvar naših roditelja, ili stvar ili vladavina sveta, već stvar Božja. U odbranu toga moramo biti čvrsti i nepopustljivi.
Kad kaže: „U lice“, Pavle optužuje lažne apostole za klevetu iza leđa. U njegovoj prisutnosti nisu se usudili da otvore usta. Rekao im je: „Nisam govorio ružno o Petru iza njegovih leđa, nego sam mu se odupreo iskreno i otvoreno.“
Apostoli mogu grešiti
Drugi bi ovde mogli raspravljati o tome može li apostol sagrešiti. Tvrdim da ne bismo trebali Petra učiniti besprekornim. Proroci su pogrešili. Natan je rekao Davidu da ide napred i gradi Hram Gospodnji. Ali njegovo proročanstvo Gospodin je kasnije ispravio. Apostoli su pogrešili u razmišljanju o Kraljevstvu Hristovom kao svetovnoj državi. Petar je čuo zapovest Hristovu: „Pođite po svem svetu i propovedajte Evanđelje svakome stvorenju.“ Ali da nije bilo nebeskog viđenja i posebne Hristove zapovesti, Petar nikada ne bi otišao u Kornelijevu kuću. Petar je takođe pogrešio po pitanju obrezivanja. Da ga Pavle nije javno osudio, svi vernici pagani bili bi prisiljeni da prime obrezanje i prihvate jevrejski zakon. Mi ne smemo pripisivati savršenstvo bilo kom čoveku.
Luka izveštava „da je svađa između Pavla i Varnave bila tako oštra da su se razišli jedan od drugog.“ Uzrok njihovog neslaganja teško da je mogao biti mali jer je razdvojio ovo dvoje, koji su godinama bili udruženi u svetom partnerstvu. Takvi incidenti se beleže za našu utehu. Uostalom, uteha je znati da čak i sveci mogu grešiti i činiti greške.
Samson, David i mnogi drugi izvrsni ljudi pali su u teške grehe. Jov i Jeremija su prokleli dan svog rođenja. Ilija i Jona su se umorili života i molili se za smrt. Takve uvrede od strane svetaca, Sveta Pisma beleže za utehu onima koji su na rubu očaja. Nijedna osoba nikada nije potonula tako nisko da se ne može ponovo podići. S druge strane, nijedan čovekov položaj nije toliko siguran da ne može pasti. Ako Petar padne, mogu pasti i ja. Ako je on ponovo uskrsnuo, i ja ću ponovo uskrsnuti. Imamo iste darove kao i oni, imali su istog Hrista, isto krštenje i isto Evanđelje, isto oproštenje greha. Trebale su im ove spasonosne uredbe jednako kao i mi.
Petrova nedoslednost i strah od obrezanih
STIH 12. „Jer pre nego što su neki došli od Jakova, on je jeo s paganima.“
Pagani koji su se obratili na veru u Hrista, jeli su hranu zabranjenu Zakonom. Petar, posećujući neke od tih pagana, jeo je meso i pio je vino s njima, iako je znao da je to zabranjeno Zakonom. Pavle je izjavio da je učinio isto, da je postao kao Jevrej Jevrejima i onima koji behu bez Zakona, kao i bez Zakona. Jeo je i pio s paganima koji nisu marili za jevrejski Zakon. Kad je bio s Jevrejima, međutim, uzdržavao se od svega što je zabranjeno u Zakonu, jer se trudio da služi svim ljudima, kako bi „mogao svim sredstvima spasiti neke“. Pavle ne kori Petra zbog prestupa Zakona, nego zbog prikrivanja svog odnosa prema Zakonu.
STIH 12. „Ali kad su došli, on se povukao i rastao, bojeći se onih koji su bili od obrezanja.“
Pavle ne optužuje Petra za zlobu ili neznanje, već za nedostatak u tome što se suzdržavao od mesa, jer se bojao Jevreja koji su došli od Jakova. Petrov slab stav ugrozio je načelo hrišćanske slobode. To je dedukcija, a ne činjenica koju Pavle ukorava. Jesti i piti, ili ne jesti i piti, nebitno je. Ali da se izvede zaključak: „Ako jedete, grešite; ako se uzdržite, pravedni ste“ – to je pogrešno.
Meso se može odbiti iz dva razloga. Prvo, može se odbiti zbog hrišćanske ljubavi. Ne postoji opasnost povezana s odbijanjem mesa radi dobrotvornih organizacija. Podneti bratovu nemoć znači dobru stvar. Sam Pavle je poučavao i bio primer takve promišljenosti. Drugo, meso se može odbiti u pogrešnoj nadi da će se time dobiti pravednost. Kada je to svrha uzdržavanja od mesa, kažemo: „Pusti dobročinstvo! Uzdržavanje od mesa iz ovog poslednjeg razloga znači poricanje Hrista!“ Ako moramo izgubiti jedno ili drugo, izgubimo prijatelja i brata, a ne Boga, našeg Oca.
Opasnost obreda i ceremonija
Jeronim, koji nije razumeo ovaj odlomak, niti celu poslanicu, opravdava Petrovo delovanje na temelju „da je učinjeno u neznanju“. Ali Petar je uvredio time što je ostavio utisak odobravanja Zakona. Svojim je primerom podsticao pagane i Jevreje da odbace istinu Evanđelja. Da ga Pavle nije ukorio, to bi bilo klizanje hrišćana nazad u jevrejsku religiju, i povratak teretima Zakona.
Iznenađujuće je da je Petar, izvrstan apostol kakav je bio, bio kriv za takvo kolebanje. Na bivšem saboru u Jerusalimu on je praktično sam stajao u odbrani istine da je spasenje verom, bez Zakona. Petar je u to vreme hrabro branio slobodu Evanđelja. Ali sada, uzdržavajući se od mesa zabranjenog Zakonom, on se protivio svojoj boljoj prosudbi. Nemaš pojma kakva je opasnost u običajima i ceremonijama. Tako lako imaju tendenciju greške u delima.
Pavle sam u odbrani Evanđelja
STIH 13. „I drugi su se Jevreji tako pretvarali s njim; utoliko da je i Varnava bio zanesen njihovim pretvaranjem.“
Čudesno je kako je Bog sačuvao Crkvu kroz jedinu jednu osobu. Pavle se sam zauzeo za istinu, jer je Varnava, njegov saputnik, bio izgubljen i Petar beše protiv njega. Ponekad jedna usamljena osoba može učiniti više na konferenciji nego cela skupština.
Spominjem ovo kako bih podstakao sve da nauče kako pravilno razlikovati Zakon i Evanđelje, kako bi se izbeglo prikrivanje. Kada je reč o članku opravdanja, ne smemo popustiti, ako želimo da zadržimo istinu Evanđelja.
Kad je savest uznemirena, ne tražite savet od razuma ili od Zakona, već savest svoju počivajte u milosti Božjoj i u Njegovoj Reči, i postupite kao da nikada niste čuli za Zakon. Zakon ima svoje mesto i svoj vlastiti dobar provod. Dok je Mojsije bio u gori gde je razgovarao s Bogom licem u lice, nije imao zakon, nije stvorio zakon, nije sprovodio zakon. Ali kad je sišao s gore, bio je zakonodavac. Savest se mora držati iznad Zakona, telo pod Zakonom.
Pavle je ukorio Petra ne zbog sitnice, već zbog glavnog hrišćanskog članka doktrine, koju je Petrovo licemerje ugrozilo. Jer Varnava i drugi Jevreji su sledili Petrov primer. Iznenađujuće je da su tako dobri ljudi kao što su Petar, Varnava i drugi trebali pasti u neočekivanu grešku, posebno u stvari koju su tako dobro znali. Verovati u sopstvenu snagu, sopstvenu dobrotu, našu sopstvenu mudrost, opasna je stvar. Pretražimo Sveto pismo s poniznošću, moleći se da nikada ne izgubimo svetlo Evanđelja. „Gospodine, povećaj našu veru.“
Razlika između Zakona i Evanđelja – srž teologije
STIH 14. „Ali kad videh da ne hode uspravno prema istini evanđelja.“
Niko osim Pavla nije imao otvorene oči. Stoga je njegova dužnost bila da ukori Petra i njegove sledbenike zbog odstupanja od istine Evanđelja. Pavlu nije bio lak zadatak da ukori Petra. U čast Petrovu mora se reći da je prihvatio ispravku. Bez sumnje, on je slobodno priznao svoju krivicu.
Osoba koja može pravilno podeliti Zakon i Evanđelje ima razloga da zahvaljuje Bogu. On je pravi teolog. Moram priznati da u vremenima iskušenja to ne znam uvek da učinim. Podeliti Zakon i Evanđelje znači postaviti Evanđelje na nebo i čuvati Zakon na zemlji; da se pravednost Evanđelja nazove nebeskom i pravednost Zakona zemaljskom; staviti jednake razlike između pravednosti Evanđelja i pravednosti Zakona, jer postoji razlika između dana i noći. Ako se radi o veri ili savesti, potpuno ignorišite Zakon. Ako se radi o delima, a zatim visoko podignite svetiljku dela i pravednost Zakona. Ako je vaša savest potlačena osećajem greha, razgovarajte sa svojom savešću. Reci: „Sad puziš u blatu. Sada ste radna mazga. Samo napred i ponesi svoj teret. Ali zašto se ne penješ u nebo? Tamo vas Zakon ne može slediti!“ Ostavite mazgu opterećenu zakonima iza u dolini. A vaša savest, neka uzađe s Isakom na planinu.
U građanskom životu strogo se traži poslušnost zakonu. U građanskom životu Evanđelje, savest, milost, oproštenje greha, sam Hristos, ne broji, već samo Mojsije sa knjigama zakona. Ako to imamo na umu razlike, ni Evanđelje ni Zakon neće prestupiti jedno drugo. U trenutku kada Zakon i greh pređu u nebo, tj. van. S druge strane, kada milost održi na zemlju, tj. Telo, reci milosti: „Nemaš šta da radiš oko balege i ovog telesnog života. Ti pripadaš u raju.“
Petar je svojim kompromitujućim stavom pobrkao razdvajanje Zakona i Evanđelja. Pavle je morao nešto preduzeti po tom pitanju. Ukorio je Petra, da ga ne osramoti, već sačuva razliku između Evanđelja koje opravdava na nebu i Zakona koje opravdava na zemlji.
Vrlo je važno znati ispravno razdvajanje između Zakona i Evanđelja. Hrišćanska doktrina je nemoguća bez nje. Neka svi koji vole i boje se Boga, marljivo nauče razliku, ne samo u teoriji nego i u praksi.
Kada slušati Zakon, a kada Evanđelje
Kad ti savest upadne u nevolju, reci sebi: „Ima vremena umreti i vreme za život; vreme za učenje Zakona i vreme za odučavanje Zakona; vreme da se čuje Evanđelje i vreme da se ignoriše Evanđelje. Neka Zakon sada ode i neka Evanđelje uđe, jer sada je pravo vreme da se slušate Evanđelje, a ne Zakon.“ Međutim, kada je sukob savesti gotov i spoljašnje dužnosti se moraju obavljati, zatvorite uši Evanđelju i širom ih otvorite Zakonu.
STIH 14. „Rekao sam Petru pred svima njima: 'Ako si Jevrejin, živećeš na način pagana, a ne kao Jevreji, zašto prisiljavaš ti pagane da živiš kao Jevreji?'“
Živeti kao Jevrejin nije ništa loše. Jesti ili ne jesti svinjetinu, kakva je razlika? Ali izigravati Jevreja, i radi savesti uzdržavati se od određenih jela, je poricanje Hrista. Kad je Pavle video da je Petrov stav bio sklon tome, odupreo se Petru i reče mu: „Ti znaš da obdržavanje Zakona nije potrebno za pravednost. Ti znaš da smo opravdani verom u Hrista. Znaš da možemo jesti sve vrste mesa. Ipak, svojim primerom obavezuješ pagane da odbace Hrista i vrate se Zakonu. Daješ im razlog za razmišljanje da vera nije dovoljna za spasenje.“
Petar to nije rekao, ali njegov je primer sasvim jasno rekao da se obdržavanje Zakona mora dodati veri u Hrista, ako ljudi žele biti spaseni. Iz Petrova primera pagani nisu mogli a da ne izvuku zaključak da je Zakon bio nužan za spasenje. Ako je ta greška bila dopuštena da prođe bez izazova, Hrist bi izgubio ukupno.
Kontroverza se odnosila na očuvanje čiste doktrine. U takvom sporu Pavlu nije smetalo ako se neko uvredio.
Nijedno telo neće biti opravdano delima Zakona
STIH 15. „Mi koji smo po naravi Jevreji, a ne grešnici pagana.“
„Kada se mi Jevreji upoređujemo s paganima, izgledamo prilično dobro. Mi imamo Zakon, imamo dobra dela. Naša ispravnost datira od našeg rođenja, jer nam je jevrejska religija prirodna. Ali sve to ne čini nas pravednim pred Bogom.“ Petar i ostali živeli su u skladu s zahtevima Zakona. Imali su obrezanje, savez, obećanja, apostolstvo. Ali zbog tih prednosti nisu bili da se misle pravednima pred Bogom. Nijedan od ovih prerogativa ne znači vera u Hrista, koja jedina može opravdati osobu. Ne mislimo implicirati da je Zakon loš. Mi ne osuđujemo Zakon, obrezivanje, itd., zbog njihovog neuspeha da nas opravdaju. Pavle je omalovažavajuće govorio o ovim uredbama, jer su lažni apostoli tvrdili da je čovečanstvo spaseno od njih bez vere. Pavle nije mogao dopustiti da ova tvrdnja stoji, jer bez vere sve stvari su smrtonosne.
STIH 16. „Znajući da čovek nije opravdan delima Zakona, već verom u Isusa Hrista.“
Radi rasprave, pretpostavimo da biste mogli ispuniti Zakon u duhu prve zapovesti Božje: „Ljubi Gospoda, svog Boga, svim srcem svojim.“ To vam ne bi donelo ništa dobro. Osoba jednostavno nije opravdana delima Zakona.
Dela Zakona, prema Pavlu, uključuju ceo Zakon, sudski, ceremonijalni, moralni. Sada, ako izvršenje moralnog zakona ne može opravdati, kako obrezivanje može opravdati, kada je obrezivanje deo Ceremonijalnog zakona?
Zahtevi Zakona mogu se ispuniti pre i posle opravdanja. Bilo je mnogo izvrsnih ljudi među starim paganima, ljudi koji nikada nisu čuli opravdanja. Živeli su moralnim životom. Ali ta činjenica nije opravdavala njima. Petar, Pavle, svi hrišćani, živite po Zakonu. Ali ta činjenica a ne opravdavati ih. „Jer ja ništa ne znam sam od sebe“, kaže Pavle, „ali nisam ovime opravdan.“ (1 Kor 4:4).
Papističke zablude o zaslugama
Zlobno mišljenje papista, koje pripisuje zaslugu milosti i otpust greha na dela, ovde se mora odlučno odbaciti. Papisti kažu da je dobro delo učinjeno pre nego što je zadobivena milost, u stanju da osigura milost za osobu, jer ona nije ništa više nego ispravno da Bog nagradi dobro delo. Kad je milost već zadobivena, svako dobro delo zaslužuje večni život kao zasluženu platu i nagradu za zaslugu. Kao prvo, Bog nije dužnik, kažu; nego zato što je Bog dobar i pravedan, nije ništa više nego ispravno (kažu) da On nagradi dobro delo dajući milost za službu. Ali kad je milost već bila stečena, nastavljaju, Bog je u položaju dužnika, i nalazi se u dužnosti da nagradi dobro delo darom večnog života. Ovo je opako učenje papstva.
Sada, kad bih mogao da izvršim bilo koje delo ugodno Bogu i koje zaslužuje milost, i jednom kad dobijem milost, moja dobra dela će nastaviti da zarađuju za mene pravo i nagradu večnog života, zašto bih trebao milost Božja i Hristova patnja i smrt? Hristos ne bi bio od koristi za mene. Hristovo milosrđe mi ne bi bilo od koristi.
To pokazuje koliko je malo uvida papa i ceo njegov redovnički red u duhovnim stvarima, i kako se malo tiču duhovnim zdravljem svojih napuštenih stada. Ne mogu verovati da telo nije u stanju da misli, govori ili čini bilo šta osim protiv Boga. Kad bi mogli videti zlo ukorenjeno u čovekovoj prirodi, nikada ne bi gajili tako glupe snove o čovekovim zaslugama ili vrednosti.
S Pavlom apsolutno poričemo mogućnost samozaslužnosti. Bog još nikada nije dao svakoj osobi milost i večni život kao nagradu za zasluge. Mišljenja papista su intelektualni snovi praznih pašteta, koje ne služe ničemu drugom osim da odvuku ljude od pravog obožavanja Boga. Papstvo se temelji na halucinacijama.
Pravi put spasenja
Pravi put spasenja je ovaj. Prvo, osoba mora shvatiti da je grešnik, vrsta grešnika koji je urođeno nesposoban učiniti ništa dobro. „Što god nije od vere, greh je.“ Oni koji žele zaraditi Božju milost vlastitim naporima pokušavaju da ugode Bogu gresima. Oni se rugaju Bogu i izazivaju Njegov gnev. Prvi korak na putu spasenja je da se pokaju.
Drugi deo je ovaj. Bog je poslao svoga jedinorođenog Sina na svet kako bismo mogli živeti kroz njegove zasluge. Bio je razapet i ubijen za nas. Pored žrtvovanja svoga Sina za nas, Bog nam se objavio kao milosrdni Otac koji daruje oproštenje greha, pravednost i život večni za Boga miloga. Bog besplatno deli svoje darove svim ljudima. To je hvalu i slavu Njegovog milosrđa.
Sholastičari objašnjavaju put spasenja na ovaj način. Kada osoba učini dobro delo, Bog ga prihvata i kao nagradu za dobro delo Bog uliva milostinju u tu osobu. Zovu ga „milosrđe infuzirano“. Ova dobrotvorna organizacija trebala bi ostati u srcu. Polude kada im se kaže da ta osobina srca ne može opravdati osobu.
Oni takođe tvrde da smo sposobni ljubiti Boga svojom prirodnom snagom, ljubiti Boga iznad svega, barem u onoj meri u kojoj to zaslužujemo milost. I, kažu sholastici, jer Bog nije zadovoljan doslovnim izvršavanjem Zakona, ali očekuje od nas da ispunimo Zakon prema umu Zakonodavca, stoga moramo dobiti odozgo kvalitetu iznad prirode, kvalitetu koju oni nazivaju „formalnom pravednošću“.
Kažemo, vera shvata Isusa Hrista. Hrišćanska vera nije neaktivna kvaliteta u srcu. Ako je to prava vera, sigurno će uzeti Hrista za njegov predmet. Hristos, shvaćen verom i prebivajući u srcu, predstavlja hrišćansku pravednost, za koju Bog daje večni život.
Za razliku od dosadnih snova sholastika, mi učimo ovo: Prvo čovek mora naučiti da spozna sebe iz Zakona. S prorokom će zatim priznati: „Svi su sagrešili i lišeni su slave Božje.“ I „Nema nikoga ko čini dobro, ne, niti jedan.“ I, „protiv tebe, ti samo sam sagrešio.“
Nakon što je Zakon ponizio i bio doveden na pravo da proceni sebe, čovek će se pokajati. Saznaje da je tako izopačen, da nikakva snaga, nikakva dela, nema zasluga njegove vlastite volje nikada ne izbave ga krivice njegove. Tada će razumeti značenje Pavlovih reči: „Prodan sam pod greh“; i „svi su pod grehom.“
U tom stanju osoba počinje jadikovati: „Ko će mi pomoći?“ U roku vremena dolazi Reč Evanđelja i kaže: „Sine, oprošteni su ti gresi tebi. Verujte u Isusa Hrista koji je bio razapet za vaše grehe. Zapamtite: vaši gresi su nametnuti Hristu.“
Na taj smo način oslobođeni od greha. Na taj smo način opravdani i naslednici večnog života.
Pravi portret Hrista
Da biste imali veru, morate naslikati pravi portret Hrista. U sholastici karikiraju Hrista u sudiju i mučitelja. Ali Hristos nije davalac zakona. On je Spasitelj. On je Onaj koji oprašta grehe. Moraš verovati da je Hristos mogao iskupiti grehe sveta s jednom jedinom kapljicom svoje krvi. Umesto toga, prolio je svoju krv u izobilju kako bi mogao dati obilnu zadovoljštinu za naše grehe.
Ovde mi dopustite da kažem, da ove tri stvari, vera, Hristos, i pripisivanje pravednosti, treba biti spojeno. Vera zahvata Hrista. Bog objašnjava ovu veru pravednošću.
Ovo pripisivanje pravednosti nam je jako potrebno, jer smo daleko od savršenog. Sve dok imamo ovo telo, greh će prebivati u našem telu. Tada takođe ponekad oteramo Duha Svetoga; padamo u greh, kao što su Petar, David i drugi sveti ljudi. Ipak, uvek se možemo obratiti na ovu činjenicu, „da su naši gresi pokriveni“ i da ih „Bog neće položiti na našu optužbu“. Greh se ne drži protiv nas radi Hrista. Gde je Hristos i nedostaje vere, nema otpusta ili pokrivanja greha, već samo osuda.
Dobra dela iz radosnog srca
Nakon što smo poučavali veru u Hrista, poučavamo dobra dela. „Budući da ste pronašli Hrista po veri“, kažemo, „počnite sada raditi i činiti dobro. Ljubi Boga i vašeg suseda. Prizivajte Boga, zahvaljujte mu, hvalite ga, priznajte ga. To su dobra dela. Neka teku iz veselog srca, jer imate otpust greha u Hristu.“
Kad nam dođu krstovi i nevolje, strpljivo ih nosimo. „Jer Hristov jaram je lak, a breme Njegovo lako.“ Kad je greh bio oprošten, a savest je oslobođena svog strašnog tereta, hrišćanin može sve izdržati u Hristu.
Da dam kratku definiciju hrišćanina: Hrišćanin nije neko ko krije greh, zbog svoje vere u Hrista. Ova doktrina donosi utehu savesti u ozbiljnoj nevolji. Kada je osoba hrišćanin, on je iznad zakona i greha. Kad ga Zakon optužuje, a greh želi da otera razum iz njega, hrišćanin gleda u Hrista. Hrišćanin je slobodan. On je nijedan gospodar osim Hrista. Hrišćanin je veći od celog sveta.
Opravdanje samo verom
STIH 16. „I mi smo verovali u Isusa Hrista, da bismo mogli biti opravdani.“
Pravi način da postanete hrišćanin je biti opravdan verom u Isusa Hrista, a ne delima Zakona.
Znamo da i mi moramo poučavati dobra dela, ali ona se moraju poučavati kada se rasprava odnosi na dela, a ne na članak o opravdanju.
Ovde se postavlja pitanje na koji smo način opravdani? Odgovaramo s Pavlom: „Samo po veri u Hrista proglašavamo se pravednima, a ne po delima.“ Nije da odbacujemo dobra dela. Daleko od toga. Ali nećemo dopustiti da budemo uklonjeni iz sidrišta našeg spasenja.
Zakon je dobra stvar. Ali kada je rasprava o opravdanju, tada nije vreme za uvlačenje Zakona. Kada raspravljamo o opravdanju, trebalo bi da govorimo o Hristu i dobrobitima koje nam je doneo.
Hristos nije šerif. On je „Jaganjac Božji, koji oduzima greh sveta.“ (Jovan 1:29).
Hristos: davalac pravednosti, ne Zakona
STIH 16. „Da bismo se opravdali po veri Hristovoj, a ne po delima Zakona.“
Ne želimo reći da je Zakon loš. Samo što nije u stanju da nas opravda. Da bismo bili u miru s Bogom, potreban nam je daleko bolji posrednik od Mojsija ili Zakona. Moramo znati da smo ništa. Moramo razumeti da smo samo korisnici i primaoci blaga Hrista.
Do sada su Pavlove reči bile upućene Petru. Sada se Pavle okreće Galatima i daje ovu sažetu izjavu:
STIH 16. „Jer delima Zakona nijedno se telo neće opravdati.“
Pod pojmom „telo“ Pavle ne razume očite poroke. Takve grehe on obično naziva pravim imenom, kao preljuba, blud itd. Pored „telo“ Pavle razume što je Isus mislio u trećem poglavlju Jovana: „Što je rođeno od tela, telo je.“ (Jovan 3:6). „Telo“ ovde znači cela priroda čoveka, uključujući razum i instinkte. „Ovo meso“, kaže Pavle, „nije opravdano delima zakona.“
Bog kažnjava prezir Evanđelja
Papisti u to ne veruju. Oni kažu: „Osoba koja izvodi dobro delo ili ono, zaslužuje oproštenje svojih greha. Osoba koja se pridružuje ovom ili onom svetom redu, ima obećanje večnog života.“
Za mene je čudo da je Crkva, tako dugo okružena opakim sektama, uopšte uspela da preživi. Bog je morao biti u stanju da pozove malo onih koji u svom neuspehu da otkriju bilo šta dobro u sebi što bi se moglo navesti protiv gneva i osude Božje, jednostavno su se prihvatili patnje i Hristove smrti i bili su spaseni ovom jednostavnom verom.
Ipak, Bog je kaznio prezir Evanđelja i Hrista od strane papista, predajući ih u odvratno stanje uma u kojem odbacuju Evanđelje i s užitkom primaju odvratna pravila, uredbe i tradicije ljudi u odnosu na Reč Božju, sve dok nisu otišli toliko daleko da su zabranili brak. Bog ih je pravedno kaznio, jer su hulili na jedinorođenog Sina Božjeg.
Ovo je, dakle, naš opšti zaključak: „Po delima zakona neće biti telo opravdano.“
Hristos nije službenik greha
STIH 17. „Ali ako, dok nastojimo biti opravdani od Hrista, mi sami takođe smo pronađeni grešnici, je li dakle Hristos poslužitelj greha? Bog zabrani.“
Ili nismo opravdani od Hrista, ili nismo opravdani po Zakonu. Činjenica je da smo opravdani od Hrista. Stoga nismo opravdani Zakonom. Ako se držimo Zakona da bismo bili opravdani, ili nakon što smo opravdani od Hrista, mislimo da moramo biti opravdani Zakonom, pretvaramo Hrista u zakonodavca i službenika greha.
„Šta čine ovi lažni apostoli?“ Pavle plače. „Oni okreću zakon u milost, a milost u Zakon. Oni menjaju Mojsija u Hrista i Hrista u Mojsija. Učeći da osim Hrista i njegove pravednosti izvršenje Zakona nužno je za spasenje, oni postavljaju Zakon umesto Hrista, oni pripisuju Zakonu moć spašavanja, a moć koja pripada samo Hristu.“
Papisti citiraju Hristove reči: „Ako hoćeš ući u život, čuvaj zapovesti.“ (Matej 19:17). Njegovim vlastitim rečima oni niječu Hrista i ukinuti veru u Njega. Hristos je stvoren da izgubi svoje dobro ime, svoju službu, i slavu svoju, i degradiran je u status sprovoditelja zakona, prekoravajući se, zastrašujući i progoneći jadne grešnike uokolo.
Ispravna Hristova služba je podići grešnika i izvući ga iz njegovih greha.
Papisti i anabaptisti nam se rugaju jer tako iskreno zahtevamo veru. „Vera“, kažu, „čini ljude nepromišljenima.“ Šta ti advokati znaju o veri, kada su toliko zauzeti pozivanjem ljudi natrag s krštenja, s vere, od Hristovih obećanja do Zakona?
Svojom doktrinom ove lažljive sekte propadaju da sagledaju blagodati Hrista do danas. Oni oduzimaju Hristu Njegovu slavu kao Opravdavatelja čovečanstva i stavljaju ga u ulogu službenika greha. Oni su poput lažnih apostola. Među njima nema nikoga ko poznaje razliku između zakona i milosti.
Zakon otkriva greh, Hristos spasava
Možemo uočiti razliku. Mi ovde i sada ne raspravljamo trebamo li činiti dobra dela, ili je li Zakon ikakav dobar, ili bi Zakon trebao da se uopšte zadrži. O tim ćemo pitanjima raspravljati neki drugi put. Sada se bavimo opravdanjem. Naši protivnici odbijaju to učiniti. Sve što mogu učiniti je vikati da dobra dela trebaju biti učinjena. Mi to znamo. Znamo da dobra dela trebaju biti učinjena, ali mi ćemo razgovarati o tome kada dođe pravo vreme. Sada se bavimo opravdanjem, a ovde se dobra dela ne smeju toliko spominjati.
Pavlov argument često me tešio. On tvrdi: „Ako smo mi koji smo bili opravdani od Hrista smatrani nepravednima, zašto tražiti opravdanje u Hristu uopšte? Ako smo opravdani po Zakonu, reci mi, šta je Hristos postigao svojom smrću, propovedanjem, pobedom nad grehom i smrću? Ili smo opravdani od Hrista, ili smo postali još gori grešnici Njegovim delovanjem.“
Sveto pismo, osobito ono iz Novog Zaveta, čini često spominjanje vere u Hrista. „Ko god veruje u njega, spasen je, neće propasti, imaće večni život, neće mu biti suđeno“ itd. U otvoreno protivrečje Svetom pismu, naši protivnici pogrešno citiraju: „Onaj koji veruje u Hrista osuđen je jer ima veru bez dela.“ Naši protivnici sve okreću naopako. Oni pretvaraju Hrista u ubicu, a Mojsija spasitelja. Nije li to strašno bogohuljenje?
STIH 17. „Je li dakle Hristos poslužitelj greha?“
Ovo je hebrejska frazeologija, koju je Pavle takođe koristio u 2. poglavlju Korinćanima 3. Ondje Pavle govori o dva propovednika: o službeniku pisma i o propovedniku Duha; ministar prava i ministar milosti; Ministar smrti i ministar života. „Mojsije“, kaže Pavle je „poslužitelj Zakona, greha, gneva, smrti i osuda.“
Ko uči da su dobra dela neophodna za spasenje, da osoba mora trpeti nevolje i slediti primer Hrista i svetih, službenik je Zakona, greha, gneva i smrti, jer savest zna koliko je nemoguće za čoveka da ispuni Zakon. Zakon stvara nevolje čak i onima koji imaju Duha Svetoga. Šta Zakon neće učiniti u slučaju zlih koji nemaju ni Duha Svetoga?
Zakon zahteva savršenu poslušnost. Osuđuje sve koji ne postignu Božja volja. Ali pokažite mi osobu koja je sposobna učiniti savršenu poslušnost. Zakon ne može opravdati. Može samo osuditi u skladu s odlomkom: „Proklet je svaki koji ne ustraje u svemu što je napisano u knjizi Zakona da ih izvršim.“
Pavle ima dobar razlog da nazove službenika Zakona službenikom greha, jer Zakon otkriva našu grešnost. Spoznaja greha zauzvrat plaši srce i tera ga u očaj. Stoga su svi eksponenti Zakona i dela zaslužuju da ih se naziva tiranima i tlačiteljima.
Svrha Zakona je otkriti greh. Da je to svrha Zakona može se videti iz izveštaja o davanju Zakona kako je navedeno u devetnaestom i dvadesetom poglavlju Izlaska. Mojsije je doveo narod iz svojih šatora kako bi im se Bog lično obratio iz oblaka. Ali narod je drhtao od straha, pobegao i podalje zamolio Mojsija: „Govori s nama i čućemo, ali neka Bog ne govori s nama da ne umremo.“ Prava služba Zakona je da nas izvede iz naših šatora, drugim rečima, iz sigurnosti našeg samopouzdanja, u prisutnost Boga, da možemo osetiti Njegov gnev zbog naše grešnosti.
Svi koji kažu da samo vera u Hrista ne opravdava osobu, obraćaju Hrista u slugu greha, učitelja Zakona i okrutnog tiranina koji zahteva nemoguće. Svi tragači za zaslugama uzimaju Hrista za novog zakonodavca.
Zaključno, ako je Zakon poslužitelj greha, on je u isto vreme Ministar gneva i smrti. Kao što Zakon otkriva greh, on ispunjava osobu strahom od smrti i osude. Na kraju se savest budi sve do činjenice da je Bog ljut. Ako se Bog naljuti na vas, On će uništiti te i osuditi zauvek. Ne mogu podneti pomisao na gnev i sud Božji, mnogi ljudi počine samoubistvo.
Hristos: Darovatelj života i pravednosti
STIH 17. „Bog.“
Hristos nije poslužitelj greha, već Davalac pravednosti i Darovatelj života. Hristos je Gospodar nad zakonom, grehom i smrću. Svi koji veruju u njega su oslobođeni od zakona, greha i smrti.
Zakon nas udaljava od Boga, ali Hristos pomiruje Boga s nama, jer „On je Jaganjac Božji, koji oduzima grehe sveta.“ Sada, ako je greh sveta oduzet, oduzet je od mene. Ako je greh oduzet, gnev Božji i Njegova osuda takođe su uklonjeni. Neka mi praktikujemo ovo blagoslovljeno uverenje.
Obnova Zakona je prestup
STIH 18. „Jer ako iznova sagradim ono što sam uništio, stvaram ja sam prestupnik.“
„Nisam propovedao da ponovno gradim ono što sam uništio. Kad bih to učinio, ne samo da bih se uzalud trudio, već bih i učinio sebe krivim za veliku nepravdu. Službom Evanđelja ja sam uništio greh, težinu srca, gnev i smrt. Ukinuo sam Zakon, tako da više ne smeta vašoj savesti. Trebam li sada još jednom uspostaviti Zakon i postaviti vlast Mojsiju? Ovo je tačno ono što bih trebao činiti, ako bih pozvao na obrezivanje i vršenje Zakona kao što je potrebno za spasenje. Umesto pravednosti i života, obnovio bih greh i smrt.“
Božjom milošću znamo da smo opravdani po veri u Hrista samog. Mi ne mešamo zakon i milost, veru i dela. Držimo ih daleko razdvojeno. Neka svaki pravi hrišćanin označi razliku između zakona i milosti, i dobro je zabeleži.
Ne smemo uvlačiti dobra dela u članak opravdanja kao monasi koji tvrde da ne samo dobra dela, nego i kazna koju zločinci pate zbog svojih zlih dela, zaslužuju večni život. Kada je kriminalac doveden na mesto pogubljenja, monasi pokušavaju da ga uteše na ovaj način: „Želiš umreti dobrovoljno i strpljivo, a onda ćeš zaslužiti oproštenje greha vaših i život večni.“ Kakva je to okrutnost, da bi jadni lopov, ubica, razbojnik mogao biti tako jadno zaveden u svojoj krajnjoj nevolji, da bi na samom mestu smrti trebao biti zanekan slatka Hristova obećanja i usmeren na nadu u oproštenje njegovih greha u spremnosti i strpljenju s kojima će trpeti smrt za svoje zločine? Monasi mu pokazuju popločani put u pakao.
Ti licemeri ne znaju ništa o milosti, Evanđelju, ili Hristu. Oni zadržavaju izgled i ime Evanđelja i Hrista samo za mamac. U njihovim ispovednim spisima vera ili zasluge o Hristu se nikada ne spominju. U svojim spisima igraju na zasluge čoveka, kao što se lako može videti iz sledećeg oblika odrješenja koji se koristi među monasima.
„Bog ti oprostio, brate. Zasluga muke Gospodina našega Isusa Hrista i blažene svete Marije, uvek device, i od svih svetih; zasluga tvog reda, strogost tvoje vere, poniznost tvoje ispovesti, kajanje tvog srca, dobra dela učinio si i učinićeš za ljubav Gospodina našega Isusa Hrista, budi na raspolaganju tebi za otpust greha tvojih, za rast tvojih greha vrednost i milost, i nagrada večnog života. Amin.“
Istina, Hristova zasluga spominje se u ovoj formuli odrješenja. Ali ako pogledate izbliza, primetićete da je Hristova zasluga omalovažavana, dok su monaške zasluge uvećane. Ispovedaju Hrista svojim usnama i u isto vreme niječu Njegovu moć spašavanja. I sam sam svojevremeno bio upleten u ovu grešku. Mislio sam da je Hristos sudija i da mora biti smiren strogim pridržavanjem pravila moga reda. Ali sada dajem hvala Bogu, Ocu svakog milosrđa, koji me je pozvao iz tamu u svetlo slavnog Evanđelja njegova, i udjelio mi je spasonosno znanje Hrista Isusa, mog Gospodina.
Zaključujemo s Pavlom, da smo opravdani verom u Hrista, izvan Zakona. Jednom kada je osoba opravdana od Hrista, ona neće biti neplodna od dobrog, ali kao dobro stablo doneće dobar plod. A vernik ima Duha Svetoga, a Duh Sveti ne dopušta osobi da ostane besposlen, ali će ga staviti na posao i podstaći ga na ljubav prema Bogu, strpljivom stradanju u nevolji, molitvi, zahvaljivanju, navici milosrđa prema svim ljudima.
Mrtav Zakonu, živ Bogu
STIH 19. „Jer ja sam po Zakonu mrtav Zakonu da živim Bogu.“
Ovaj ohrabrujući oblik govora često se susreće u Svetom pismu: posebno u spisima svetog Pavla, kada je Zakon postavljen protiv Zakona i greh se suprotstavlja grehu, a smrt je odevena protiv smrti, i pakao se okreće protiv pakla, kao u sledećim citatima: „Vodija si sužanjstvo u sužanjstvo“, Psalam 68:18. „O smrti, biću tvoja kuga; Grobe, ja ću biti uništenje tvoje“, Osija 13:14. „A za greh, osudio greh u telu“, Rimljanima 8:3.
Ovde Pavle igra Zakon protiv Zakona, kao da kaže: „Zakon Mojsijev osuđuje me; ali imam drugi zakon, zakon milosti i slobode koji osuđuje optužujući Mojsijev zakon.“
Mrtav Zakonu, živ Bogu
Na prvi pogled, čini se da Pavle promiče čudno i ružno jeres. On kaže: „Mrtav sam Zakonu, da živim Bogu.“ Lažni apostoli su govorili upravo suprotno. Oni rekoše: „Ako ne živite po Zakonu, vi ste mrtvi Bogu.“
Nauk naših protivnika sličan je onom lažnih apostola u Pavlovo vreme. Naši protivnici podučavaju: „Ako želite živeti za Boga, morate živeti po Zakonu, jer je pisano: 'Učini ovo i živećeš!'“ Pavle, s druge strane, podučava: „Ne možemo živeti Bogu ako nismo mrtvi Zakonu.“ Ako smo mrtvi za Zakon, Zakon ne može imati moć nad nama.
Pavle se ne odnosi samo na ceremonijalni Zakon, već na ceo Zakon. Mi ne mislimo da je Zakon izbrisan. On ostaje. I dalje deluje u opakima. Ali hrišćanin je mrtav za Zakon. Npr. Hristos je svojim uskrsnućem postao slobodan iz groba, a ipak grob ostaje. Petar je bio oslobođen iz zatvora, ali zatvor je ostao. Zakon, što se mene tiče, ukinut je, kad me je oterao u naručje Hrista. Ipak, Zakon i dalje postoji i deluje. Ali to za mene više ne postoji.
„Ja nemam ništa sa Zakonom“, viče Pavle. Nije mogao izgovoriti ništa razornije za ugled Zakona. Izjavljuje da ne mari za Zakon, da nikada ne namerava da bude opravdan Zakonom.
Biti mrtav za Zakon znači biti slobodan od Zakona. Kakvo pravo, dakle, ima Zakon da me optuži ili da mi šta prikaže protiv mene? Kada se prikaže osoba koja se izvija u kandžama Zakona, reci mu: „Brate, uzmi stvari ispravno. Pustio si Zakon da govori tvojoj savesti. Neka razgovara s tvojim telom. Probudite se i verujte u Isusa Hrista, Pobednika Zakona i greha. Vera u Hrista uzdići će vas visoko iznad Zakona u nebo milosti. Iako Zakon i greh ostaju, oni vas se više ne tiču, jer ste mrtvi Zakonu i mrtvi ste grehu.“
Blago osobi koja zna da koristi ovu istinu u vremenima bola. On može govoriti. Može reći: „Gospodine Zakon, samo napred i optužite me koliko god želite. Znam da sam počinio mnoge grehe i nastavljam da grešim svakodnevno. Ali to mi ne smeta. Morate vikati glasnije, gospodine Zakon. Gluh sam, znate. Pričaj koliko hoćeš, mrtav sam za tebe. Ako želiš da razgovaraš sa mnom o mojim gresima, idi i razgovaraj s mojim telom. Razradite to, ali ne razgovarajte s mojom savešću. Moja savest je dama i kraljica, i nema nikakve veze s takvima kao što ste vi, jer moja savest živi za Hrista pod drugim zakonom, novim i boljim zakonom, zakonom milosti.“
Dva suprotna predloga
Imamo dva predloga: Živeti po Zakonu znači umreti Bogu. Umreti prema Zakonu, znači živeti Bogu. Ova dva predloga idu protiv razuma. Nijedan advokat ih nikada ne može razumeti. Ali pobrinite se da ih razumete. Zakon nikada ne može opravdati i spasiti grešnika. Zakon može samo da ga optuži, zastraši i ubije. Stoga živeti po Zakonu znači umreti Bogu. Obrnuto, umreti Zakonu znači živeti Bogu. Ako želite da živite za Boga, zakopajte Zakon i pronađite život kroz veru u Hrista Isusa.
Ovde imamo dovoljno argumenata da zaključimo da je opravdanje samo verom. Kako Zakon može uticati na naše opravdanje, kada Pavle tako jasno kaže da moramo biti mrtvi za Zakon ako želimo živeti za Boga? Ako smo mi mrtvi za Zakon i Zakon je mrtav za nas, kako može možda doprineti bilo čemu našem opravdanju? Ništa nije ostalo za nas nego da se opravdamo samo verom.
Ovaj devetnaesti stih pun je utehe. Jača osobu protiv svake opasnosti. Omogućuje vam da raspravljate ovako:
„Priznajem da sam sagrešio.“
„Tada će te Bog kazniti.“
„Ne, On to neće učiniti.“
„Zašto ne? Zar Zakon ne kaže tako?“
„Ja nemam ništa sa Zakonom.“
„Kako to?“
„Imam drugi zakon, zakon slobode.“
„Kako to misliš – 'sloboda'?“
„Sloboda Hristova, jer me Hristos oslobodio od Zakona koji me je držao dole. Taj je Zakon sada u samom zatvoru, zarobljen milošću i slobodom.“
Verom u Hrista osoba može steći takvu sigurnu i zdravu utehu da se ne treba bojati đavola, greha, smrti ili bilo kog zla. „Gospodine Đavole“, mogao bi reći, „Ne bojim te se. Imam Prijatelja čije je ime Isus Hristos, u koga verujem. Ukinuo je Zakon, osudio greh, pobedio smrt, i uništio mi pakao. On je veći od tebe, Satano. Lizao je i drži vas dole. Ne možeš me povrediti.“ To je vera koja pobeđuje đavola.
Pavle se ponaša prema Zakonu. On se prema Zakonu odnosi kao da je lopov i razbojnik. On tretira Zakon kao prezira vredan savesti, kako bi oni koji veruju u Hrista mogli biti ohrabreni da prkose Zakonu i kažu: „Gospodine Zakon, ja sam grešnik. Šta ćeš učiniti u vezi s tim?“
Ili uzeti smrt. Hristos je uskrsnuo od smrti. Zašto bismo se sada trebali bojati groba? Protiv svoje smrti stavljam drugu smrt, ili bolje rečeno život, svoj život u Hristu.
O, slatka Isusova imena! On se zove moj zakon protiv Zakona, moj greh protiv greha, moja smrt protiv smrti. U prevodu, to znači da je On moja pravednost, moj život, moje večno spasenje. Zbog toga je On bio učinio je zakon Zakona, greh greha, smrt smrti, da bi mogao otkupiti me od prokletstva Zakona. Dozvolio je Zakonu da ga optuži, grehu da ga osudi, a smrti da ga uzme, da ukine Zakon, da osudi greh i uništi smrt za mene.
Ovaj neobičan oblik govora zvuči mnogo slađe nego da je Pavle rekao: „Ja sam kroz slobodu sam mrtav za zakon.“ Govoreći to na ovaj način, „Ja sam kroz Zakon je mrtav za zakon“, suprotstavlja se jednom zakonu drugom zakonu i ima ih da se bore.
Na ovaj majstorski način Pavle odvraća našu pažnju od Zakona, greha, smrti i svakog zla, i usredsređuje je na Hrista.
Razapet s Hristom – novi život
STIH 20. „Razapet sam s Hristom.“
Hristos je Gospodar nad Zakonom, jer je razapet za Zakon. Takođe sam i ja gospodar nad Zakonom, jer sam verom razapet s Hristom.
Pavle ovde ne govori o razapinjanju tela, ali govori o onom većem razapinjanju u kojem su greh, đavo i smrt razapeti u Hristu i u meni. Svojom verom u Hrista razapet sam s Hristom. Stoga su ova zla meni razapeta i mrtva.
STIH 20. „Ipak, živim.“
„Ne želim da stvorim utisak da nisam živeo pre ovoga. Ali u stvarnosti prvo živim sada, sada kada sam oslobođen od Zakona, od greha i smrti. Biti razapet s Hristom i mrtav za Zakon, sada mogu ustati u novi i bolji život.“
Moramo obratiti veliku pažnju na Pavlov način govora. Kaže da smo razapeti i mrtvi Zakonu. Činjenica je da je Zakon razapet i mrtav za nas. Pavle namerno govori na taj način kako bi povećao našu utehu.
STIH 20. „Ipak, ne ja.“
Pavle objašnjava šta čini pravu hrišćansku pravednost. Istinita hrišćanska pravednost je Hristova pravednost koja živi u nama. Mi moramo skrenuti pogled s vlastite osobe. Hristos i moja savest moraju postati takvi da ne mogu videti ništa drugo osim Hrista razapetog i uskrslog iz mrtvih za mene. Ako nastavim da gledam sebe, više me nema.
Ako izgubimo Hrista iz vida i počnemo da razmišljamo o svojoj prošlosti, jednostavno idemo u komade. Moramo okrenuti svoje oči prema mesinganoj zmiji, Hristu raspetom, i verovati svim svojim srcem da je On naša pravednost i naš život. Jer Hristos, u koga su naše oči uprte, u kome živimo, koji živi u nama, jest Gospodar nad Zakonom, grehom, smrću i svakim zlom.
STIH 20. „Ali Hristos živi u meni.“
„Tako živim“, započinje Apostol. Ali ubrzo se ispravlja, govoreći: „Ali ne ja, nego Hristos živi u meni.“ On je oblik mog savršenstva. On uljepšava moju veru.
Budući da Hristos sada živi u meni, On ukida Zakon, osuđuje greh i uništava smrt u meni. Ti neprijatelji nestaju u Njegovoj prisutnosti. Hristos prebiva u meni, terajući svako zlo. Ovo jedinstvo s Hristom izbavlja me od zahteva Zakona, i odvaja me od mog grešnog ja. Sve dok ostanem u Hristu, ništa me ne može povrediti.
Hristos prebiva u meni, stari Adam mora ostati vani i ostati podležan Zakonu. Zamislite kakvu milost, pravednost, život, mir i spasenje postoji u meni, zahvaljujući toj nerazdvojivoj povezanosti između Hrista i mene po veri!
Pavle ima osebuajan stil, nebeski način govora. „Živim“, kaže on, „Ne živim; Mrtav sam, nisam mrtav; Ja sam grešnik, nisam grešnik; Ja imam Zakon, ja nemam Zakon.“ Kada pogledamo sebe, nalazimo mnogo greha. Ali kada gledamo Hrista, nemamo greha. Kad god razdvojimo Hrista od naše vlastite osobe, živimo pod Zakonom, a ne u Hristu; mi smo osuđeni Zakonom, mrtvi pred Bogom.
Vera vas tako blisko povezuje s Hristom, da On i vi postajete jedna osoba. Kao takvi, možete hrabro reći: „Sada sam jedno s Hristom. Stoga su Hristova pravednost, pobeda i život moji.“ S druge strane, Hristos može reći: „Ja sam taj veliki grešnik. Njegovi gresi i njegova smrt moji su, jer je on sjedinjen sa mnom, a ja s njim.“
Dobra dela: plod, ne uzrok pravednosti
Kad god se oproštenje greha slobodno objavljuje, ljudi ga pogrešno tumače prema Rimljanima 3,8: „Činimo zlo da dođe dobro.“ Čim ljudi čuju da nas Zakon ne opravdava, zlonamerno rasuđuju: „Pa, onda odbacimo Zakon. Ako milost obiluje, gde greh obiluje, neka mi obilujemo grehom, da milost još više obiluje.“ Ljudi koji tako razmišljaju su nepromišljeni. Oni se rugaju Svetom pismu i kleveću reči Duha Svetoga.
Međutim, postoje i drugi koji nisu zlonamerni, samo slabi, koji mogu uzeti uvredu kada se kaže da su Zakon i dobra dela nepotrebni za spasenje. Oni moraju biti upućeni zašto dobra dela ne opravdavaju, i od kojih motiva moraju činiti dobra dela. Dobra dela nisu uzrok, već plod pravednosti. Kad postanemo pravedni, tada smo prvi sposobni smo i voljni da činimo dobro. Drvo pravi jabuku; jabuka ne napravi drvo.
STIH 20. „A život koji sada živim u telu živim po veru Sina Božijega.“
Pavle ne poriče činjenicu da živi u telu. On obavlja prirodne funkcije mesa. Ali on kaže da to nije njegov stvarni život. Njegov život u telu nije život po telu.
„Živim po veri Sina Božijega“, kaže on. „Moj govor više nije kojim upravlja telo, ali Duh Sveti. Moj vid više nije kojim upravlja telo, ali Duh Sveti. Moj sluh više nije određen telom, ali Duhom Svetim. Ne mogu poučavati, pisati, moliti ili zahvaljivati bez telesne pomoći; ipak, ove aktivnosti ne proizlaze iz tela, već od Boga.“
Hrišćanin koristi zemaljska sredstva kao i svaki nevernik. Izvana izgledaju slično. Ipak, postoji velika razlika između njih. Mogu živeti u telu, ali ja ne živim po telu. Ja sada živim „od vere Sina Božijega“. Pavle je imao isti glas, isti jezik, pre i posle svog obraćenja. Pre svog obraćenja njegov jezik je izgovorio bogohuljenje. Ali nakon svog obraćenja njegov jezik je govorio duhovno, nebeski jezik.
Sada možemo razumeti kako nastaje duhovni život. On ulazi u srce verom. Hristos vlada u srcu sa svojim Svetim Duhom, koji vidi, čuje, govori, deluje, trpi i čini sve u nama i kroz nas uprkos protestu i otporu tela.
Cena Hristove smrti
STIH 20. „Koji me je ljubio i predao samoga sebe za mene.“
Sofistički papisti tvrde da je osoba sposobna prirodnom snagom ljubiti Boga mnogo pre nego što je milost ušla u njegovo srce i činiti dela stvarne vrednosti. Oni veruju da su sposobni da ispune zapovesti Božije. Oni veruju da su sposobni da učine više nego što Bog očekuje od njih, stoga da su u poziciji da prodaju svoje suvišne zasluge laicima, čime spasavaju sebe i druge. Oni nikoga ne spasavaju. Naprotiv, oni ukinuju Evanđelje, ismevaju, niječu i hule Hrista, i prizivaju na sebe gnev Božji. To je ono što dobijaju jer žive u svojoj pravednosti, a ne u veri Sina Božjeg.
Papisti će vam reći da učinite najbolje što možete, a Bog će vam dati Njegovu milost. Imaju rimu za to:
„Bog neće zahtevati od čoveka više nego što može od sebe činiti.“
To može važiti i za uobičajeni građanski život. Ali papisti to primenjuju na duhovno područje u kojem čovek ne može činiti ništa osim greha, jer je prodano pod grehom.
Naši protivnici idu i dalje od toga. Kažu da je priroda izopačena, ali kvalitete prirode su neokaljane. Opet kažemo: To može važiti u svakodnevnom životu, ali ne u duhovnom životu. U duhovnim pitanjima osoba je po prirodi puna tame, zablude, neznanja, zlobe i izopačenosti u volji i umu. S obzirom na to, Pavle izjavljuje: Hristos je započeo, a ne mi. „Ljubio me i predao sebe za mene. Otkrio je u meni nema zdravog razuma i nema dobre volje. Ali dobri Bog mi se smilovao. Iz čiste dobrote ljubio me je, ljubio me tako da se predao za mene, da budem slobodan od Zakona, od greha, đavola i smrti.“
Reči: „Sin Božji koji me ljubi i preda samoga sebe za mene“ su takve gromovi i munje u znak protesta s neba protiv pravednosti Zakona. Zloća, zabluda, tama, neznanje u mom umu i mojoj volji bili su tako veliki, da je bilo sasvim nemoguće da budem spasen na bilo koji drugi način osim neprocenjivom cenom Hristove smrti.
Brojimo cenu. Kad čujete da je plaćena tako ogromna cena za vas, hoćete li i dalje dolaziti sa svojom kapuljačom, obrijanom paštetom, svojim čistoćom, svojom poslušnošću, svojim siromaštvom, svojim delima, svojim zaslugama? Šta želite da učinite sa svim tim zamkama? Kakva su dobra dela svih ljudi, i sve boli mučenika, u poređenju s bolovima Sina Božjeg koji umire na krstu, tako da nije bilo ni kapljice njegove dragocene krvi, već je sve proliveno za vaše grehe. Ako biste mogli pravilno da procenite ovu neuporedivu cenu, bacili biste sve svoje ceremonije, zavete, dela, i zasluge u kantu za pepeo. Kakva užasna drskost zamisliti da postoji ikakvo delo dovoljno dobro da smiri Boga, kada je za smirivanje Boga potrebna neprocenjiva cena smrti i krvi Njegovog vlastitog i jedinorođenog Sina?
STIH 20. „Za mene.“
Ko sam taj „ja“? Ja, bedni i prokleto grešnik, ljubljen od Sina Božjeg. Kad bih mogao delom ili zaslugom ljubiti Sina Božjeg i doći do Njega, zašto bi se žrtvovao za mene? To pokazuje kako papisti zanemaruju Sveto pismo, posebno nauk vere. Ako su posvetili bilo kakvu pažnju tim rečima, da je apsolutno potrebno da Sin Božji bude predan u smrt za mene, oni nikada nisu izmislili toliko odvratnih jeresi.
Uvek kažem, nema leka protiv sekti, nema moći da se odupremo osim ovog članka hrišćanske pravednosti. Ako to izgubimo, nikada se nećemo moći boriti protiv zabluda ili sekti. Koji posao moraju li dizati toliku buku oko dela ili zasluga? Ako ja, osuđeni grešnik, mogao biti kupljen i otkupljen bilo kojom drugom cenom, zašto se Sin Božji trebao predati za mene? Samo zato što nije bilo druge cene na nebu i na zemlji, velike i dovoljno dobre, je li bilo potrebno da se Sin Božji izbavi za mene. To je učinio iz svoje velike ljubavi prema meni, jer Apostol kaže: „Koji me je ljubio.“
Je li me Zakon ikada voleo? Je li se Zakon ikada žrtvovao za mene? Je li Zakon ikada umro za mene? Naprotiv, optužuje me, plaši me, to me izluđuje. Neko drugi me je spasao od Zakona, od greha i smrti za život večni. Taj Neko je Sin Božji, kome se hvale i slave zauvek.
Dakle, Hristos nije Mojsije, nije tiranin, nije zakonodavac, nego Darovatelj milosti. Spasitelj, pun milosrđa. Ukratko, On nije ništa manje nego beskrajno milosrđe i neizrecivu dobrotu, velikodušno dajući sebe za nas. Vizualizujte Hrista u ovim Njegovim pravim bojama. Ne kažem da je lako. Čak i u sadašnjem širenju evanđeoskog svetla, imam mnogo problema da vidim Hrista kao što ga Pavle prikazuje. Toliko je duboko bolesno mišljenje da je Hristos zakonodavac utonulo u moje kosti. Vi mlađi muškarci ste puno bolji od nas koji smo stari. Nikada se niste zarazili opakim greškama na temelju kojih sam dojio svu svoju mladost, sve dok na spomen Hristovog imena nisam zadrhtao od straha. Vi, kažem, koji ste mladi, možete naučiti da spoznate Hrista u svoj Njegovoj slatkoći.
Jer Hristos je radost i slatkoća slomljenom srcu. Hristos je ljubitelj jadnih grešnika i takav ljubavnik da je predao samoga sebe za nas. Sada, ako je to istina, a istina je, onda se nikada ne opravdavamo svojom vlastitom pravednošću.
Čitajte reči „ja“ i „za mene“ s velikim naglaskom. Ispišite ovo „ja“ s velikim slovima u svom srcu, i nikada ne sumnjajte da pripadate broju onih na koje se misli ovo „ja“. Hristos nije samo voleo Petra i Pavla. Istu ljubav koju je osećao prema njima oseća prema nama. Ako ne možemo zanijekati da smo grešnici, ne možemo zanijekati da je Hristos umro za naše grehe.
Ne osujećujmo Božju milost
STIH 21. „Ne osujećujem Božju milost.“
Pavle se sada sprema za drugi argument svoje poslanice, da traženje opravdanja delima Zakona, znači odbaciti milost Božju. Pitam vas, koji greh može biti strašniji od odbacivanja milosti Božje i odbacivanja Hristove pravednosti? Dovoljno je loše da smo zli grešnici i prestupnici svih zapovesti Božjih; povrh toga, odbiti Božju milost i otpust greha koji nam je Hristos ponudio, najgori je greh od svih, greh greha. To je granica. Ne postoji greh koji su Pavle i drugi apostoli prezirali više nego kada osoba prezire Božju milost u Hristu Isusu. Još uvek nema češćeg greha. Zato se Pavle može toliko naljutiti na Antihrista, zato što prezire Hrista, odbija Božju milost i odbija Hristovu zaslugu. Kako biste to drugačije nazvali nego pljuvanjem u Hristovu lice, odgurujući Hrista u stranu, uzurpirajući Hristovo prestolje, i govoreći: „Ja ću vas opravdati, ljudi; Spasiću te.“ Na koji način? Putem mise, hodočašća, oprosta itd. Jer ovo je Antihristovo učenje: Vera nije dobra, ako nije ojačana delima. Ovom odvratnom doktrinom Antihrist je pokvario, zamračio i pokopao korist Hristovu, a umesto milosti Hristove i Njegovog Kraljevstva, on je uspostavio nauk o delima i kraljevstvo ceremonija.
Preziremo Božju milost kada obdržavamo Zakon u svrhu opravdanja. Zakon je dobar, svet i koristan, ali ne opravdava. Čuvati Zakon da bismo bili opravdani znači odbaciti milost, zanijekati Hrista, prezirati Njegovu žrtvu i biti izgubljen.
STIH 21. „Jer ako pravednost dolazi po Zakonu, onda je Hristos mrtav uzalud.“
Je li Hristos umro ili nije? Je li njegova smrt bila vredna truda ili je ne? Ako je Njegova smrt bila vredna truda, sledi da pravednost ne može doći po Zakonu. Zašto se Hristos uopšte rodio? Zašto je bio razapet? Zašto On pati? Zašto me je voleo i dao sebe za mene? Sve je učinjeno da nema svrhe ako se pravednost ima po Zakonu.
Ili mislite da Bog nije poštedeo svoga Sina, nego ga je izbavio za sve nas, iz zabave? Pre nego što bih priznao nešto takvo, predao bih svetost svetaca i anđela u pakao.
Preziranje milosti je najgori greh
Odbaciti Božju milost zajednički je greh za koji su svi krivi koji vidi ikakvu pravednost u sebi ili u svojim delima. A Papa je jedini autor ove nepravde. Ne zadovoljavajući se kvarenjem Hristovog Evanđelja, ispunio je svet svojim prokletim tradicijama, npr. svojim bulama i oprostima.
Uvek ćemo tvrditi s Pavlom da je ili Hristos umro uzalud, ili pak Zakon nas ne može opravdati. Ali Hristos nije trpeo i umro uzalud. Dakle, Zakon ne opravdava.
Ako je moje spasenje bilo toliko teško ostvariti da je zahtevalo Hristovu smrt, tada su sva moja dela, sva pravednost Zakona, Ni za što. Kako mogu kupiti za lipu što košta milion dolara? Zakon vredi novčić kada ga uporedite s Hristom. Trebam li biti toliko glup da odbacim Hristovu pravednost koja me ništa ne košta, i robujem kao bezumnik da bi postigao pravednost Zakona koji je Bog prezreo?
Čovekova vlastita pravednost je u konačnici prezir i odbacivanje milosti Božje. Nijedna kombinacija reči ne može opravdati takvu uvredu. Uvreda je reći da je bilo koji čovek umro uzalud. Ali reći da je Hristos umro uzalud smrtonosna je uvreda. Reći da je Hristos umro uzalud je da učini svoje uskrsnuće, svoju pobedu, svoju slavu, svoje kraljevstvo, nebo, zemlju, samog Boga, bez ikakve svrhe i koristi.
To je dovoljno da se bilo koja osoba suprotstavi pravednosti Zakona i sve ukrase ljudske vlastite pravednosti, redove monaha i fratri i njihova praznoverja.
Ko ne bi prezirao svoje zavete, svoje kapuljače, svoju obrijanu krunu, svoje bradate tradicije, da, sam Mojsijev zakon, kada čuje da je za takve stvari odbacio Božju milost i Hristovu smrt. Čini se da takva strašna zloća ne može ući u čovekovo srce, da je odbaciti milost Božju i prezirati Hristovu smrt. Pa ipak, ovo zverstvo je previše uobičajeno. Budimo upozoreni. Svi koji traže pravednost bez Hrista, bilo delima, zaslugama, zadovoljstvima, delima ili po Zakonu, odbacuje milost Božju i prezire smrt Hrista.
Kommentare
Kommentar veröffentlichen