Bratstvo i jedinstvo

POGLAVLJE 6

Stih 1

Braćo, ako je čovek uhvaćen u kakvom prestupu, vi koji ste duhovni, podignite takvoga u duhu krotosti.

Ako pažljivo odmerimo Apostolove reči, uvidemo da on ovde ne govori o doktrinarnim greškama i zabludama, već o manjim prestupima koje čovek čini zbog slabosti svog tela. To objašnjava zašto je Apostol izabrao blaži izraz „prestup”. Da bi još više ublažio, kao da je hteo potpuno da opravda i skine krivicu sa osobe koja je zgređila, govori o njoj kao da je bila „uhvaćena”, zavedena od đavola i tela. Kao da je hteo da kaže: „Šta je ljudskije od toga da ljudsko biće padne, da bude prevareno i pogreši?” Ova utešna rečenica mi je svojevremeno spasila život.

Pošto sotona uvek napada čistotu nauka nastojeći da izazove podele i kvari čistotu života svojim neprestanim iskušenjima greha, Pavle objašnjava kako treba lečiti palce. Oni koji su jaki treba da podignu palce u duhu krotosti.

To bi naročito trebalo da imaju na umu službenici Reči, kako ne bi zaboravili roditeljski stav koji Pavle ovde zahteva od onih koji čuvaju duše. Pastiri i propovednici moraju, naravno, ukoriti palce, ali kada vide da su pali, treba da ih uteše opravdavajući greh koliko god mogu. Kao što je Duh Sveti nepopustljiv u održavanju i branjenju nauka vere, tako je blag i milosrdan prema ljudima zbog njihovih greha, sve dok se grešnici kaju.

Papina sinagoga uči upravo suprotno od onoga što apostol naređuje. Sveštenici su tirani i koljači ljudskih savesti. Svaki mali prestup pomno se ispituje. Opravdavaju svoju okrutnu radoznalost citirajući izjavu pape Grgura: „Vrlina dobrih je da se boje greha tamo gde nema krivice.” „Naši cenzori moraju da se boje, čak i ako su nepravedni i u krivu.” Na osnovu ovih izjava papisti zasnivaju svoju doktrinu o isključenju. Umesto da zastrašuju i osuđuju ljudsku savest, trebalo bi da ih podižu i teše istinom.

Neka službenici Jevanđelja uče od Pavla kako da postupaju sa onima koji su zgređili. „Braćo”, kaže on, „ako se tko uhvati u prestupu, nemojte mu pogoršavati tugu, ne grdite ga, ne osuđujte ga, već ga podignite i nježno mu vratite veru. Ako vidite brata koji je očajan zbog greha koji je počinio, trčite k njemu, pružite mu ruku, utešite ga Jevanđeljem i zagrlite ga kao majka. Kad sretnete samovoljnog grešnika koga nije briga, idite za njim i oštro ga ukorite.” Ali ovo nije tretman za onoga koga je savladao greh i kome je žao. Sa njim se mora postupati u duhu krotosti, a ne u duhu strogosti. Grešniku koji se kaje ne sme se davati žuč i ocat za piće.

Stih 1 

Razmatrajući i sam sebe, da i ti ne budeš u iskušenju.

Ovo razmatranje je neophodno kako bi se zaustavila oštrina nekih pastira koji palima ne pokazuju milost. Sveti Avgustin kaže: „Postoji greh koji je jedna osoba počinila, a druga osoba ne može ga počiniti.” Stojimo na klizavim mestima. Ako postanemo arogantni i zanemarimo svoju dužnost, lako je pasti u greh. U knjizi pod naslovom „Životi otaca naših” navodi se da je jedan od otaca rekao kada je obavešten da je brat pao u preljubu: „Pao je juče; možda ću danas pasti.” Pavle stoga upozorava pastire da ne budu previše rigorozni i nemilosrdni prema prestupnicima, već da im uvek pokažu svu naklonost prisećajući se: „Ovaj čovek je pao u greh; mogu pasti u još gori greh. Ako bi oni koji su uvek tako željni da osuđuju druge istražili sami sebe, otkrili bi da su greši drugih mrlje u poređenju sa njihovim vlastitim.”

„Stoga, ko misli da stoji, neka pazi da ne padne.” (1. Korinćanima 10,12.) Ako je David, koji je bio junak vere i učinio toliko velikih stvari za Gospoda, mogao da padne tako teško da je uprkos poodmakloj dobi bio savladan mladenačkom požudom nakon što je izdržao toliko različitih iskušenja kojima ga je Gospod iskušavao, ko smo mi da mislimo da smo stabilniji? Ove Božje lekcije trebalo bi da nas uvere da od svih stvari Bog mrzi oholost.

Stih 2

Nosite terete jedni drugih i tako ispunite zakon Hristov.

Hristov zakon je zakon ljubavi. Hrist nam nije dao nikakav drugi zakon osim ovog zakona uzajamne ljubavi: „Novu zapovest dajem vam da ljubite jedni druge.” (Jovan 13,34.) Ljubiti znači nositi tuđe terete. Hrišćani moraju da imaju jaka ramena da nose terete svoje braće. Verni pastiri prepoznaju mnoge greške i uvrede u Crkvi koju nadgledaju. U građanskim poslovima dužnosnik mora da previdi mnogo toga ako je sposoban da vlada. Ako možemo da previdimo vlastite nedostatke i pogrešne postupke, treba da previdimo nedostatke drugih u skladu sa rečima: „Nosite terete jedni drugih.”

Oni koji to ne čine, razotkrivaju svoje nerazumevanje Hristovog zakona. Ljubav, prema Pavlu, „sve podnosi, sve veruje, sve se nada, sve trpi.” (1. Korinćanima 13,7.) Ova zapovest nije namenjena onima koji poriču Hrista; niti je namenjena onima koji nastavljaju da žive u grehu. Samo oni koji su voljni da čuju Reč Božju i onda nehotice padnu u greh na vlastitu veliku tugu i žaljenje, nose terete koje nas Apostol podstiče da podnosimo. Nemojmo biti strogi prema njima. Ako ih Hrist ne kažnjava, kakvo pravo imamo da to činimo?

Stih 3

Jer ako čovek misli da je nešto, a nije ništa, sam sebe vara.

Apostol ponovo napada vođe sekti jer su tirani tvrdog srca. Preziru slabe i zahtevaju da sve bude tačno kako oni žele. Ništa im ne odgovara osim onoga što oni rade. Osim ako ne hvalite šta god rekli ili učinili, osim ako se ne prilagodite njihovoj najmanjoj meri hirovitoсти, naljute se na vas. Oni su takvi jer, kao što sveti Pavle kaže, „misle da su nešto”, misle da znaju sve o Svetom pismu.

Pavle ih razotkriva kada ih naziva ništavilima. Varaju sami sebe svojom samonametnutom mudrošću i svetošću. Oni nemaju razumevanja za Hrista ili Hristov zakon. Inzistirajući da sve bude savršeno, ne samo da ne podnose teret slabih, već zapravo vređaju slabe svojom strogomšću. Ljudi ih počinju da mrze, izbegavaju ih i odbijaju da prihvate savet ili utehu od njih.

Pavle tačno opisuje ove krute i nemilostive „svece” kada kaže o njima: „Misli da je nešto.” Napuhani vlastitim glupim idejama i šemama, imaju prilično visoko mišljenje o sebi, kada u stvarnosti ne znače ništa.

Stih 4

Neka svako iskuša svoje delo, i tada će imati ponos samo u sebi, a ne u drugome.

U ovom stihu Apostol nastavlja svoj napad na taštinu sektasa. Iako se ovaj odlomak može primeniti na bilo koje delo, Apostol posebno ima na umu rad službe.

Nevolja sa ovim tragačima za slavom je u tome što oni nikada ne prestaju da razmatraju da li je njihova služba ispravna i verna. Svi oni razmišljaju hoće li ih ljudi voleti i hvaliti. Njihov je trostruki greh. Prvo, pohlepni su za pohvalama. Drugo, veoma su lukavi i prepredeni u sugerisanju da služba drugih pastira nije ono što bi trebalo da bude. Nasuprot tome, nadaju se da će porasti u proceni ljudi. Treće, nakon što steknu reputaciju, sami postaju toliko oholi da ne prestaju ni pred čim. Kada osvoje pohvale ljudi, oholost ih navodi da omalovažavaju delo drugih ljudi i plješću svojima. Na ovaj vešt način varaju ljude koji radije vide kako su njihovi bivši pastiri srušeni nekoliko zareza takvih početnika.

„Neka sveštenik bude veran u svojoj službi”, apostolska je zapovest. „Neka ne traži svoju slavu i ne traži hvalu. Neka želi da učini dobro delo i propoveda Jevanđelje u svoj njegovoj čistoti. Bez obzira da li nezahvalni svet ceni njegove napore, neka ga to ne brine jer, na kraju krajeva, on nije u službi zbog vlastite slave, već zbog Hristove slave.”

Vernog propovednika ne brine šta ljudi misle o njemu, sve dok ga njegova savest odobrava. Odobravanje njegove vlastite dobre savesti najbolja je pohvala koju sveštenik može dobiti. Znati da smo poučavali Reč Božju i ispravno delili sakramente znači imati slavu koja ne može biti oduzeta.

Slava koju sektaši traže prilično je nestabilna, jer počiva na hiru ljudi. Da je Pavle morao da zavisi od ove vrste slave, očajavao bi kad bi video mnoge uvrede i zla koja slede nakon njegovog propovedanja.

Kad bismo morali da osećamo da uspeh naše službe zavisi od naše popularnosti kod ljudi, umrli bismo, jer nismo popularni. Naprotiv, ceo svet nas mrzi s retkom gorkošću. Niko nas ne hvali. Svi nam zameraju. Ali možemo se hvaliti u Gospodinu i radosno se posvetiti našem poslu. Koga briga hoće li se naš trud svideti đavlu? Koga briga hoće li nas svet hvaliti ili mrzeti? Mi samo idemo napred „u časti i sramoti, u zlim i dobrim glasovima”. (2. Korinćanima 6,8.)

Jevanđelje podrazumeva progonstvo. Jevanđelje je takva vrsta nauka. Osim toga, nisu svi učenici Jevanđelja pouzdani. Mnogi prigrle Jevanđelje danas, a sutra ga odbace. Propovedati Jevanđelje za pohvale loš je posao, pogotovo kada vas ljudi prestanu da hvali. Pronađite svoju hvalu u svedočanstvu dobre savesti.

Ovaj odlomak se može primeniti i na druge poslove osim službe. Kada službenik, sluga, učitelj posmatra svoj posao i obavlja svoju dužnost verno, ne brinući se o stvarima koje nisu u njegovoj moći, može se radovati u sebi. Najbolja pohvala svakog dela je znati da je neko dobro obavio posao koji mu je Bog dao i da je Bog zadovoljan njegovim trudom.

Stih 5

Svaki čovek neka nosi svoj teret.

To znači: Žudeti za pohvalama je glupo, jer hvale ljudi neće vam biti od pomoći u času smrti. Pred Kristovim prestolom svako će morati nositi svoj teret. Budući da slavlje ljudi prestaje kada umremo, pred večnim Sucem se ne računa ničija pohvala, već samo svedočanstvo vaše savesti.

Istina, svest o dobro obavljenom poslu ne može sama po sebi smiriti savest. Ali dobro je imati svedočanstvo dobre savesti na poslednjem sudu da smo verno izvršili svoju dužnost u skladu sa Božjom voljom.

Za suzbijanje oholosti potrebna nam je snaga molitve. Koji čovek, ako je hrišćanin, nije ponekad oduševljen vlastitom pohvalom? Samo Sveti Duh nas može spasiti od nesreće oholosti.

Stih 6

Ko je poučen u reči, neka učesnički daje onome koji ga poučava u svim dobrim stvarima.

Sada se Apostol obraća i slušaocima Reči, tražeći od njih da daruju „sve dobro” onima koji su ih podučavali Jevanđelju. Često sam se pitao zašto su svi apostoli ponavljali ovu molbu s tom neugodnom učestalošću. U papinstvu sam video da ljudi velikodušno daju za podizanje i održavanje raskošnih crkvenih zgrada i za izdržavanje ljudi postavljenih za idolopokloničku službu Rima. Video sam kako su se episkopi i sveštenici bogatili sve dok nisu posedovali najbiranija imanja. Tada sam pomislio da su Pavlove opomene bile pretjerane. Mislio sam da je trebalo da zatraži od ljudi da smanje svoje doprinose. Video sam kako je velikodušnost ljudi Crkve podsticala pohlepu sveštenstva. Sada znam bolje.

Koliko puta sam čitao Apostolove opomene u smislu da crkve treba da podržavaju svoje pastire i prikupljaju sredstva za pomoć osiromašenim hrišćanima, napola me je sramota pomisliti da se veliki apostol Pavle morao tako često doticati ove teme. U pismu Korinćanima trebalo mu je dva poglavlja da im to utisne. Ne bih želeo da diskreditujem Vitenberg kao što je Pavle diskreditovao Korinćane, podstičući ih tako opširno da doprinesu olakšanju siromašnima. To je nusproizvod Jevanđelja kojem niko ne želi da doprinese održavanju jevanđeoske službe. Kada je u pitanju nauk đavla, propovednici su rasipni u svojoj voljnoj podršci onima koji ih varaju.

Shvatili smo zašto je toliko potrebno ponoviti opomenu ovog stiha. Kada sotona ne može potisnuti propovedanje Jevanđelja, pokušava da ostvari svoju svrhu udarajući ministre Jevanđelja siromaštvom. Smanjuje njihove prihode do te mere da su prisiljeni da napuste službu jer ne mogu da žive od Jevanđelja. Bez propovednika koji bi navestali Reč Božju, ljudi divljaju poput zveri.

Pavlova opomena da slušaoci Jevanđelja dele sve dobro sa svojim pastirima i učiteljima sigurno je ispravna. Korinćanima je napisao: »Ako smo vam posijali duhovne stvari, je li to velika stvar ako požanjemo vaše telesne stvari?« (1. Korinćanima 9,11.) U stara vremena, kada je papa vladao, svi su plaćali mnogo za mise. Prosjački fratri donosili su svoj deo. Trgovački sveštenici svakodnevno su brojali priloge. Od ovih iznuda naši sunarodnici su sada oslobođeni Jevanđeljem. Pomislili biste da će biti zahvalni na svojoj emancipaciji i velikodušno davati za potporu službi Jevanđelja i pomoć osiromašenim hrišćanima. Umesto toga, pljačkaju Hrista. Kada članovi hrišćanske skupštine dozvole svom pastoru da se bori u bedi, gori su od pagana.

Ubrzo će patiti zbog svoje nezahvalnosti. Izgubiće svoje vremene i duhovne posedove. Ovaj greh zaslužuje najstrožu kaznu. Razlog zašto su crkve u Galaciji, Korintu i drugim mestima bile uznemirene od strane lažnih apostola bio je taj što su imale tako malo poštovanja prema svojim vernim službenicima. Ne možete odbiti da date peni onome koji vam daje sve dobre stvari, čak i večni život, a onda se okrenuti i dati đavlu, davatelju svega zla i večne smrti, komadiće zlata, i ne biti kažnjeni zbog toga.

Reči „u svemu dobru” ne treba shvatiti kao da ljudi treba da daju sve što imaju svojim propovednicima, već da bi trebali velikodušno ih podržavati i davati im dovoljno da dobro žive.

Stih 7

Ne zavaravajte se; Bogu se ne ruga.

Apostol je toliko uznemiren da nije zadovoljan pukom opomenom. Izgovara preteće reči: „Bogu se ne ruga.” Naši sunarodnici misle da je dobar sport prezirati službu. Vole da tretiraju ministre kao sluge i robove. „Ne zavaravajte se”, upozorava Apostol: „Bogu se ne ruga.” Bogu se neće rugati u svojim službenicima. Hrist je rekao: „Ko prezire tebe, prezire i mene.” (Luka 10,16.) Do Samuela Bog je rekao: „Nisu odbacili tebe, nego su odbacili mene.” (1. Samuil 8,7.) Budite oprezni, rugači. Bog može odložiti svoju kaznu neko vreme, ali će vas na vreme otkriti i kazniti zbog prezira prema Njegovom sluzi. Ne možete se smejati Bogu. Možda ljudi nisu impresionirani Božjim pretnjama, ali u času smrti će znati kome su se rugali. Bog nikada neće dozvoliti da Njegovi službenici gladuju. Kad bogati trpe glad, Bog će nahraniti svoje službenike. „U danima gladi biće siti.” (Psalam 37,19.)

Stih 7 

Jer šta čovek seje, to će i žeti.

Svi ovi odlomci namenjeni su da koriste nama propovednicima. Moram reći da ne nalazim mnogo zadovoljstva u objašnjavanju ovih stihova. Stvoren sam da izgledam kao da govorim u svoju korist. Ako sveštenik propoveda o novcu, verovatno će biti optužen za pohlepu. Ipak, ljudima se moraju reći stvari koje bi trebalo da znaju o svojoj dužnosti prema svojim pastirima. Naš Spasitelj kaže: »Jedući i pijući ono što oni daju; jer radnik je vredan svoje plate.« (Luka 10,7.) A Pavle je na drugom mestu rekao: »Zar ne znate da oni koji služe o svetim stvarima žive od svetinje? I da oni koji služe oltaru, s oltarom imaju deo? Tako je odredio Gospod da oni koji propovedaju jevanđelje žive od jevanđelja.« (1. Korinćanima 9,13–14.)

Stih 8

Jer ko seje tijelu svome, od tijela će požnjeti pokvarenost; a ko seje Duhu, od Duha će požnjeti život vječni.

Ova usporedba sjetve i žetve također se odnosi na pravilnu potporu službenicima. „Onaj koji sije Duhu”, to jest, onaj koji poštuje Božje službenike, čini duhovnu stvar i žet će život vječni. „Ko sije tijelu”, to jest onaj koji nema ništa za Božje službenike, već misli samo na sebe, ta će osoba požnjeti tjelesnu pokvarenost, ne samo u ovom životu nego i u životu koji dolazi. Apostol želi potaknuti svoje čitatelje da budu velikodušni prema svojim pastirima.

Da službenici Crkve trebaju podršku, svaki čovjek zdravog razuma može vidjeti. Iako je ta podrška nešto tjelesno, Apostol ne oklijeva to nazvati sjetvom Duhu. Kad ljudi sve zadržavaju za sebe, Apostol to naziva sjetvom tijelu. On proglašava one koji siju Duhu blagoslovljenima za ovaj život i život koji dolazi, dok one koji siju tijelu proklinje sada i zauvijek.

Stih 9

I nemojmo se umoriti u činjenju dobra, jer ćemo u svoje vrijeme požnjeti, ako ne klonemo.

Apostol namjerava uskoro zatvoriti svoju poslanicu i stoga ponavlja još jednom opći poticaj na dobra djela. On želi reći: „Činimo dobro ne samo prema službenicima Evanđelja, nego i prema svima, i činimo to bez umora.” Dovoljno je lako činiti dobro jednom ili dvaput, ali nastaviti činiti dobro, iako nailazimo na nezahvalnost onih kojima smo činili dobro, to nije tako lako. Stoga nas apostol ne samo opominje da činimo dobro, već da činimo dobro neumorno. Dodaje nam obećanje: „Jer ćemo u svoje vrijeme požnjeti, ako ne klonemo.” „Pričekajte žetvu i tada ćete požnjeti nagradu za svoju sjetvu Duhu. Razmislite o tome kada činite dobro, i nezahvalnost ljudi neće vas spriječiti da činite dobro.”

Stih 10

Dakle, dok imamo vremena, činimo dobro svima, a naročito domaćima vjere.

U ovom stihu Apostol sažima svoje upute o ispravnoj potpori službenicima i siromašnima. On parafrazira riječi Kristove: „Moram činiti djela Onoga koji me poslao dok je dan. Noć dolazi, kad nitko ne može raditi.” (Ivan 9,4.) Naša dobra djela trebaju biti usmjerena prvenstveno na one koji s nama dijele kršćansku vjeru, „domaće vjere”, kako ih Pavao naziva, među kojima se svrstavaju propovjednici kao prvi objekti našeg dobrog djelovanja.