Ropstvo i sloboda

STIH 21

Recite mi, vi koji želite da budete pod Zakonom – zar sami Zakon ne čujete?

Ovde bi, ljudski govoreći, Pavle mogao da zatvori poslanicu, jer izgleda da više nema šta da kaže. Rado bi video Galaćane licem u lice i rasvetlio njihove nedoumice. Nije, međutim, uveren da su jasno razumeli razliku između Evanđelja i Zakona, pa uvodi još jednu ilustraciju. Zna da ljudi vole slike i priče, a sam je Hristos obilno koristio pri­spodobe.

STIHOVI 22–23

Jer napisano je da je Avraam imao dva sina: jednog od robinje, a drugog od slobodne. Ali onaj od robinje rođen je po telu, a onaj od slobodne – po obećanju.

Avraam je, dakle, imao dva sina: Jišmaela sa Agarom i Isaka sa Sarom. Obojica su bila Avraamovi potomci, ali nipošto jednaki: Jišmael je rođen „po telu“, tj. bez posebne Božije reči ili obećanja; Isak je rođen „po obećanju“.

Po Sarinom nagovoru Avraam je uzeo Agaru da ne bi, zbog Sarine nerotkinje, propalo obećanje o potomstvu. Bog, međutim, nije zapovedio Avraamu da uzme Agaru niti je ikada obećao da će taj savez blagosloviti. Jišmael je stoga sin „po telu“, ali ne i po obećanju. U Rimljanima 9 Pavle isto tvrdi: ne potiču sva Avraamova deca od obećanja; potrebno je više od krvnog porekla da bi se neko zvao Božijim detetom – potrebna je vera.

STIH 24

To ima alegorijsko značenje.

Alegorije same po sebi nisu presudne, ali poput slika osvetljavaju predmet. Pošto je Pavle svoju tezu već zasnovao čvrstim argumentima, sada sme da doda alegoriju radi živopisnosti.

STIHOVI 24–25

To su dva saveza: jedan s gore Sinaj, koji rađa za ropstvo – on je Agar – a Hagar odgovara Sinaju u Arabiji.

U alegoriji Avraam predstavlja Boga. Dve žene – Hagar i Sara – slikaju dva saveza. Stari savez (Zakon) jeste Sinaj, odnosno Hagara. (Arapi zaista Sinaj zovu „Hagar“, što je Pavlu možda dalo povod za poređenje.) Kao što je Hagar rodila Avraamu sina koji nije bio naslednik nego sluga, tako i Sinaj rađa „telesan“ i ropski narod Zakona – narod bez bezuslovnog obećanja. Zakon sadrži obećanja, ali su ona uvek uslovna: „Ako izvršiš, biće dobro…“

STIH 25

I on odgovara sadašnjem Jerusalimu, jer je sa svojom decom u ropstvu.

Zemaljski Jerusalim nije Sara nego Hagara, jer živi pod Zakonom: hram, sveštenstvo, obredi – sve pripada Sinaju. Pavle ne naziva Jerusalim Sarom; Saru vezuje za onaj „nebeski Jerusalim“ – za slobodu obećanja. Da bi pokazano da je Zakon ukinut, zemaljski Jerusalim je kasnije i fizički razoren sa svim svojim obrednim sjajem.

Ispravljeni i stilski doteran tekst (srpski, latinica)

STIH 26

A onaj Jerusalim što je gore slobodan je, i on je majka svima nama.

Zemaljski Jerusalim, sa svojim uredbama i zakonima, predstavlja Hagaru i njeno potomstvo – robove Zakona, greha i smrti. Nebeski Jerusalim, naprotiv, jeste Sara, slobodna žena. Taj „Jerusalim odozgo“ jeste Crkva, zajednica svih vernika širom sveta, koji imaju jedno isto Evanđelje, istu veru u Hrista, jednoga Duha Svetoga i iste sakramente.

Reč „gore“ nemojte pogrešno razumeti kao isključivu oznaku trijumfujuće Crkve na nebu; Pavle misli i na militantsku Crkvu ovde na zemlji. U Filipljanima 3,20 kaže: „Naše je građanstvo na nebesima“ – ne lokalno, nego duhovno. Svaki vernik koji prima nebeske darove Evanđelja već je „na nebu“. Isto kaže Ef 1,3: „On nas je blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom na nebesima, u Hristu.“ Dakle, „Jerusalim odozgo“ označava sveopštu hrišćansku Crkvu na zemlji.

Sara, Crkva – kao Hristova nevesta – rađa slobodnu decu, koja više ne stoje pod vlašću Zakona.

STIH 27

Jer je pisano: „Raduj se, nerotkinjo koja ne rađaš! Pukni od radosti i podvikni, ti koja ne trpiš muke porođajne! Jer pusta ima mnogo više dece nego ona koja ima muža.“ (Is 54,1)

Pavle citira Isaiju da pokaže: ona koja izgleda nerotkinja (Sara, odnosno Evanđelje) na kraju ima više dece od one koja je, po ljudskom sudu, plodna (Hagara, Zakon).

Zakon, kao „stari muž“, rađa mnoštvo dece, jer su ljudi uvek mislili da su ispravni kad ispunjavaju zapovesti. Ali ta deca su robovi: sluge ne mogu naslediti kuću, već su – poput Jišmaela – isterani (up. Jn 3,18). Ostaju pod prokletstvom Zakona, greha, smrti i gneva Božjeg.

Sara, slobodna Crkva, naizgled je neplodna: krst koji propoveda nije privlačan ljudskoj prirodi, pa izgleda da ima malo sledbenika. Neznabošci su uvek predviđali njenu smrt (up. Dap 28,22). Ipak, koliko god delovala slaba i opustošena, ona jedina pred Bogom rađa pravu, slobodnu decu, naslednike večnog života.

Zakon je, uistinu, mrtav, ali ljudi to ne znaju – i dalje se trude, rađaju „kopilad“ Zakona, osuđenu da zauvek bude isterana. Proklet neka je svaki nauk koji traži opravdanje pred Bogom delima Zakona!

Školastici su smatrali da su sudski i ceremonijalni Mojsijevi propisi ukinuti Hristovim dolaskom, ali ne i moralni zakon. Slepi su: kada Pavle kaže da smo oslobođeni prokletstva Zakona, misli na ceo Zakon, a naročito na moralni, koji najviše optužuje savest. Deset zapovesti nemaju više pravo da osude srce u kojem prebiva Hristos: „Sada dakle nema nikakve osude za one koji su u Hristu Isusu“ (Rim 8,1); „Ako vas Sin oslobodi, bićete zaista slobodni“ (Jn 8,36).

Možda ćeš reći: „Ali ja ništa ne činim.“ Tačno – ti ne možeš učiniti ništa da se sam izbaviš iz tiranije Zakona. Zato slušaj radosnu vest Duha: „Raduj se, nerotkinjo!“ Kako je Hristos vrhovan nad Zakonom, tako je i pravednost po Hristu neizmerno uzvišenija od pravednosti po Zakonu.

U jednom smislu Zakon je ukinut i kao građanski kodeks: Mojsijevi civilni propisi nas danas ne obavezuju. To ne znači da smo oslobođeni poslušnosti vlastima; naprotiv, Evanđelje zapoveda da se pokoravamo „ne samo zbog straha od kazne, nego i zbog savesti“ (Rim 13,5). Isto važi za ceremonijalne uredbe: nisu obavezne, ali Crkva može radi reda urediti dane, mesta i vreme bogosluženja, „da sve bude pristojno i uredno“ (1 Kor 14,40), naravno bez nametanja savesti.

Pavle prvenstveno misli na ukidanje moralnog Zakona kao puta spasenja. Ako vera u Hrista jedina opravdava, ceo Zakon je ukinut u toj funkciji. Zato Isaija poziva „nerotkinju“ da se raduje: ona rađa decu bez muke – rođena Riječju i Duhom, a ne naporom tela. Vernik, dakle, radi dobra dela ne da bi postao sin i naslednik, već zato što to već jeste; dela čini na slavu Božju i na korist bližnjih.

STIH 28

A mi, braćo, kao i Isak, deca smo obećanja.

Jevreji su se hvalili da su Božja deca zato što su Avraamovo potomstvo. Isus im odgovara (Jn 8,39–40): „Kad biste bili Avraamova deca, činili biste Avraamova dela. A evo, želite da ubijete mene, čoveka koji vam je kazao istinu.“ I u stihu 42 dodaje: „Kad bi Bog bio vaš Otac, voleli biste me.“ Drugim rečima: ko je istinski Božje dete, prepoznaće i voleti Sina.

Mi, pak, nismo deca ropkinje, nego deca obećanja, rođeni po milosti i veri za večnu baštinu – baš kao Isak.

Ovo je utešna istina: deca Evanđelja uvek imaju Jišmaela za protivnika. Deca Zakona progone decu obećanja. Tako je bilo i u apostolsko doba, tako je i danas. Svet nas optužuje da smo krivci za sve nemire – neposlušnost podanika, ratove, gladi, revolucije. Ništa novo: Jišmael uvek progoni Isaka.

Pogledajte prvu crkvu: odmah posle širenja Evanđelja usledilo je razorenje Jerusalima, potresanje Rimskog carstva, nemiri po celom svetu. Ne kažemo da je Evanđelje izazvalo te preokrete; izazvala ih je ljudska opačina koju je svetlost Evanđelja ogolila.

Dok god propovedamo Hrista, moraćemo biti zadovoljni da nas zovu „oni koji kvare red“. Tako su govorili i za Pavla i Silu (Dap 17,6–7), za Pavla pred Feliksom (24,5), a pogani uzvikivali: „Ovi ljudi smetaju našem gradu!“ I danas se za Luterovo ime vezuje isti prekor. Ali između Hrista i pape moramo birati: neka propadne sve što se suprotstavlja Hristu.

STIH 30

Ali šta kaže Pismo? „Izbaci robinju i njenog sina, jer sin robinjin neće biti naslednik sa sinom slobodne.“

Sarin zahtev da se Hagara i Jišmael proteraju teško je pao Avraamu – „stvar bi veoma bolna u Avraamovim očima zbog sina njegova“ (Post 21,11). Ipak, Bog potvrđuje Sarine reči: „U Isaku će ti se nazvati potomstvo“ (Post 21,12).

Duh Sveti time poručuje: oni koji traže pravednost Zakonom jesu deca ropkinje. Robovi Zakona su robovi greha, smrti i Božjeg suda; neće naslediti obećanje, nego će zauvek biti izbačeni. To važi ne samo za otvoreno zle, nego i za sve koji, ma koliko pobožno živeli, polažu nadu u sopstvene zasluge i progone Hristovu Crkvu. I oni su deca sluškinje i biće odbačeni, jer se Bog smiluje samo onima koji se uzdaju u obećanje, a ne u dela Zakona.

Naši protivnici ne pravdaju svoju moralnu prestupnost – naprotiv, bolji među njima je osuđuju i stide je se. Ono što brane jesu svoja učenja o delima, a ona su, tvrdimo, od đavola. Naša se rasprava ne vodi sa onima koji žive u otvorenom grehu; vodi se sa onima koji sebe smatraju anđelima, koji tvrde da ispunjavaju ne samo Deset zapovesti, već i Hristove reči, pa još i mnoga dobra dela koja Bog od njih uopšte ne traži. Sa njima se sporimo zato što odbijaju da za pravednost priznaju isključivo Hristove zasluge.

Sveti Bernard, jedan od najuglednijih srednjovekovnih asketa, živeo je čedan i svet život; ali kad mu se približila smrt, nije se pouzdao u sopstvenu čednost. Molio je: „Živeo sam grešnim životom, ali Ti, Gospode Isuse, imaš nebo da mi daš: prvo, jer si Sin Božji; drugo, jer si mi ga svojom mukom kupio. Daješ mi ga ne zato što sam ga zaslužio, nego zato što si ga Ti zaslužio za mene.“ Ako je iko od rimokatolika spasen, to je zato što – poput Pavla – zaboravlja svoja „dobra dela“ i oslanja se na reči: „…nemajući svoje pravednosti koja je od Zakona, nego onu koja je kroz veru Hristovu“ (Fil 3,9).

STIH 31

Tako dakle, braćo, nismo deca robinje, nego slobodne.

Tom rečenicom apostol završava svoju alegoriju o „nerotkoj“ Crkvi. Ona je jasno odricanje od pravednosti po Zakonu i potvrda doktrine opravdanja verom. U sledećem poglavlju Pavle će staviti poseban naglasak na slobodu koju uživaju deca slobodne žene. Baviće se hrišćanskom slobodom – znanjem koje nam je prijeko potrebno. Sloboda koju nam je Hristos kupio naš je bedem u borbi protiv duhovne tiranije. Zato tu nauku moramo brižljivo proučiti, ne samo radi potvrde opravdanja verom nego i radi utehe i ohrabrenja za one koji su slabi u veri.