Obećanje i Zakon - nastavak

POGLAVLJE 4.

STIH 1. Ali kažem: naslednik, dok je dete, ništa se ne razlikuje od sluge, iako je gospodar svega; STIH 2. Nego je pod starateljima i upraviteljima do vremena koje je odredio otac.

Apostol je očigledno završio svoj govor o opravdanju kada mu je ova uporedba o mladom nasledniku pala na pamet. On je ubacuje kao dodatnu potvrdu. Luter zna da su obični ljudi više impresionirani prikladnom ilustracijom nego učenom raspravom.

„Želim da vam dam još jednu ilustraciju iz svakodnevnog života“, piše Pavao Galaćanima. „Sve dok je naslednik maloletan, prema njemu se postupa kao prema sluzi. Nije mu dozvoljeno da sam uređuje svoje poslove, već je pod stalnim nadzorom. Takva disciplina je dobra za njega, inače bi protraćio svoje nasledstvo u tren oka. Ova disciplina, međutim, ne traje zauvek. Ona traje samo do 'vremena koje je odredio otac'.“

STIH 3. Tako i mi, kad smo bili deca, bili smo u ropstvu pod stihijama (elementima) sveta.

Kao deca Zakona, tretirani smo kao sluge i zatvorenici. Zakon nas je ugnjetavao i osuđivao. Ali tiranija Zakona ne traje zauvek. Ona traje samo do „vremena koje je odredio Otac“, dok Hristos nije došao i otkupio nas.

STIH 3. Pod stihijama sveta.

Pod „stihijama sveta“ apostol ne podrazumeva fizičke elemente prirode, kako su neki mislili. Nazivajući Zakon „stihijama“, Pavao želi da kaže da je Zakon nešto materijalno, svetovno i zemaljsko. On može obuzdati zlo, ali ne izbavlja od greha. Zakon ne opravdava; on ne uvodi osobu u nebo. Ne dobijam večni život zato što ne ubijam, ne činim preljubu ili ne kradem. Takva puka spoljašnja pristojnost ne čini hrišćanstvo. I neznabošci se drže istih ograničenja kako bi izbegli kaznu ili očuvali dobar ugled. U krajnjoj liniji, takva uzdržanost je obično licemerje. Kada Zakon vrši svoju višu funkciju, on optužuje i osuđuje savest. Ti učinci Zakona ne mogu se nazvati božanskim ili nebeskim; oni su „stihije sveta“.

Nazivajući Zakon stihijama sveta, Pavao to primenjuje na celokupan Zakon, a posebno na ceremonijalne propise koji su se bavili spoljašnjim stvarima, kao što su jelo, piće, odeća, mesta, vremena, praznici i žrtve. To su svetovne stvari koje ne mogu spasiti grešnika. Ceremonijalni zakoni su poput državnih statuta koji se bave čisto građanskim pitanjima. Što se tiče papskih crkvenih zakona koji zabranjuju brak ili određena jela, Pavao ih na drugim mestima naziva „đavolskim naukama“. Takve zakone niko ne bi nazvao nebeskim stihijama.

Mojsijev zakon se bavi svetovnim stvarima. On drži ogledalo zlu koje je u svetu. Otkrivajući zlo koje je u nama, on stvara čežnju u srcu za boljim, Božjim stvarima. Zakon nas prisiljava u Hristovo naručje, koji je „svršetak Zakona za opravdanje svakome koji veruje“. Hristos oslobađa savest od Zakona. U onoj meri u kojoj nas Zakon goni ka Hristu, on vrši izvrsnu službu.

Ne želim da ostavim utisak da Zakon treba prezirati, niti Pavao to namerava. Zakon treba poštovati, ali kada je reč o opravdanju pred Bogom, Pavao o njemu govori omalovažavajuće, jer Zakon nema nikakve veze sa opravdanjem. Ako Zakon gura nos u posao opravdanja, moramo s njim razgovarati grubo kako bismo ga zadržali na njegovom mestu. Savest ne sme biti u razgovoru sa Zakonom; ona treba da poznaje samo Hrista. To je lako reći, ali u vreme iskušenja, kada se savest grči pred Božjim licem, to nije lako učiniti. U takvim trenucima treba verovati u Hrista kao da nigde nema ni Zakona ni greha, već samo Hrista. Treba reći Zakonu: „Gospodine Zakone, ja te ne razumem. Toliko mucaš da mislim da nemaš šta da mi kažeš.“

Kada se ne radi o spasenju ili opravdanju, treba imati visoko mišljenje o Zakonu i nazivati ga „svetim, pravednim i dobrim“. Ali Zakon nije uteha ranjenoj savesti. Zato mu ne smemo dopustiti da vlada našom savešću, naročito zato što je Hristos platio ogromnu cenu da bi je izbavio od tiranije Zakona. Shvatimo da su Zakon i Hristos nemogući saradnici u istoj postelji. Zakon mora napustiti postelju savesti, koja je toliko uska da ne može primiti obojicu.

Samo Pavao među apostolima naziva Zakon „stihijama sveta, slabim i siromašnim stihijama, silom greha, slovom koje ubija“. Drugi apostoli ne govore tako oštro. Ko želi da bude prvoklasan učenik u Hristovoj školi, mora naučiti Pavlov jezik. Hristos ga je nazvao „izabranim oruđem“ i opremio ga sposobnošću izražavanja iznad ostalih apostola, kako bi upravo on postavio nauk o opravdanju u jasnim rečima.

STIH 4. Ali kad dođe punina vremena, posla Bog Sina svoga, rođenog od žene, pokornog Zakonu, STIH 5. Da otkupi one koji su pod Zakonom.

„Punina vremena“ označava trenutak kada se ispunilo vreme Zakona i kada se Hristos objavio. Zapazite kako Pavao objašnjava Hrista: „On je Sin Božji i sin žene. Podvrgnuo se Zakonu da otkupi nas koji smo bili pod Zakonom.“ Ovim rečima apostol opisuje Hristovu osobu i službu. Njegova osoba je božanska i ljudska – On je pravi Bog i pravi čovek. Njegova služba je otkupiteljska.

Pavao naziva devicu Mariju „ženom“. Neki od drevnih otaca su mu to zamerali, smatrajući da je trebalo da napiše „devica“. Ali Pavao ovde govori o veri i hrišćanskoj pravednosti, o Hristovoj osobi i službi, a ne o Marijinom devičanstvu. Neprocenjivo Božje milosrđe izloženo je činjenicom da je Njegov Sin rođen od žene, što označava da je Hristos postao pravi čovek. Pavao ne kaže da je rođen od muškarca i žene, već samo od žene, čime jasno ukazuje na devičansko začeće.

Ovaj odlomak dalje izjavljuje da je svrha Hristovog dolaska bila ukidanje Zakona – ne radi donošenja novih zakona, već „da otkupi one koji su pod Zakonom“. Sam Hristos je rekao: „Ja ne sudim nikome“ i „Nisam došao da sudim svetu, nego da spasem svet.“ To znači: „Nisam došao da donesem još zakona, niti da sudim ljudima po postojećem Zakonu. Imam višu misiju. Došao sam da sudim i osudim Zakon, tako da on više ne može osuđivati svet.“

Kako nas je Hristos otkupio? Tako što je „postao pokoran Zakonu“. Kada je Hristos došao, zatekao nas je sve u tamnici. Šta je učinio? Iako je On Gospodar Zakona, dobrovoljno se stavio pod Zakon i dopustio mu da vrši vlast nad Njim, štaviše, da Ga optuži i osudi. Kada nas Zakon izvede na sud, on ima puno pravo na to, jer smo „po prirodi deca gneva“. Ali Hristos „greha ne učini, niti se prevara nađe u ustima Njegovim“. Stoga Zakon nije imao nadležnost nad Njim. Pa ipak, Zakon se prema ovom nevinom i blagoslovenom Jagnjetu Božjem odnosio jednako okrutno kao prema nama. Optužio Ga je za bogohuljenje i izdaju, natovario Mu grehe celog sveta i preplavio Ga takvom teskobom da Mu je znoja bio kao krv. Zakon Ga je osudio na sramotnu smrt na krstu.

Zaista je zapanjujuće da je Zakon imao drskosti da se okrene protiv svog božanskog Autora, i to bez ikakvog prava. Zbog te svoje drskosti, Zakon je zauzvrat izveden pred Božji sud i osuđen. Hristos je mogao da pobedi Zakon svojom svemoćnom vlašću, ali se umesto toga ponizio pod Zakon zajedno sa nama. Dozvolio je Zakonu da Ga optuži i osudi, kako bi Njegova pobeda postala naša.

Tako je Hristos proterao Zakon iz savesti. On se više ne usuđuje da nas odvaja od Boga. Istina, Zakon nastavlja da razotkriva greh i podiže svoj glas u osudi, ali savjest brzo pronalazi olakšanje u rečima: „Hristos nas je otkupio od Zakona.“ Savest sada može podići glavu i reći Zakonu: „Ti nisi tako svet. Ti si razapeo Sina Božjeg i time si zauvek izgubio svoj uticaj.“

Reči „Hristos je postao pokoran Zakonu“ vredne su sve naše pažnje. One izjavljuju da Sin Božji nije ispunio samo par lakih zahteva, već je izdržao sve muke Zakona. Zakon je sav svoj užas preneo na Hrista, sve dok On nije iskusio tjeskobu kakvu niko drugi nije osetio. Njegov krvavi znoj, potreba za anđeoskom utehom i vapaj na krstu: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“, rečito svedoče o žaoci Zakona. Sve je to podneo „da otkupi one koji su bili pod Zakonom“.

Rimsko poimanje Hrista kao pukog zakonodavca, strožeg od Mojsija, potpuno je suprotno Pavlovom učenju. Prema Pavlu, Hristos nije bio agent Zakona, već žrtva Zakona. On nije bio zakonodavac, već onaj koji je primio udarce Zakona.

Istina, Hristos je takođe učio i tumačio Zakon, ali to je bilo sporedno. On nije došao na svet prvenstveno da poučava Zakon, kao što mu ni činjenje čuda nije bila glavna misija. Proroci su takođe učili Zakon i činili čuda. Prava svrha Hristovog dolaska bila je ukidanje Zakona, greha i smrti.

Ako razmišljamo o Hristu onako kako ga Pavao ovde opisuje, nikada nećemo pogrešiti. Razumećemo da Zakon ne opravdava. Razumećemo i zašto hrišćanin ipak poštuje zakone: radi mira u svetu, iz zahvalnosti prema Bogu i kao dobar primer drugima, kako bi i oni bili privučeni Jevanđelju.

STIH 5. Da primimo posinaštvo.

Pavao i dalje pred očima ima tekst iz Postanja 22,18: „U tvom će potomstvu biti blagosloveni svi narodi zemlje.“ Tokom cele poslanice on se poziva na ovo obećanje blagoslova pravednosti, života i oslobođenja od Zakona. Sada to obećanje naziva i „posinstvom“ – nasleđem večnog života.

Šta je to pokrenulo Boga da nas usvoji za svoju decu i naslednike? Kakvo pravo na Boga i večni život mogu imati ljudi podređeni grehu, podložni prokletstvu Zakona i dostojni večne smrti? Bog nas je usvojio isključivo zbog zasluga Isusa Hrista, Sina Božjeg, koji se ponizio pod Zakon da bi otkupio nas grešnike koji smo bili pod teretom tog istog Zakona.

STIH 6. A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svoga u srca vaša.

U ranoj Crkvi Sveti Duh je bio poslat u vidljivom obliku. Sišao je na Hrista u obliku goluba, a na apostole u obliku ognjenih jezika. To vidljivo izlivanje Duha bilo je neophodno za utemeljenje rane Crkve, kao i čuda koja su ga pratila. Pavao je objasnio da su ti čudesni darovi, poput govora jezicima, bili znak nevernicima, a ne onima koji već veruju. Nakon što je Crkva utvrđena, ti vidljivi znaci su prestali.

Sada se Sveti Duh šalje u srca vernika kroz propovedanje Jevanđelja. On nas nadahnjuje žarom, svetlošću i novim motivima. Ta srećna promena nije plod razuma ili ličnog razvoja, već isključivo dar i delo Svetog Duha.

Ova obnova možda nije vidljiva svetu, ali je nama očigledna po našem jasnijem rasuđivanju i našem neuplašenom ispovedanju Hrista. Ranije nismo priznavali Hrista kao svoju jedinu zaslugu, ali sada, u svetlosti Jevanđelja, to činimo. Zašto bismo se osećali loše ako svet na nas gleda kao na otpadnike ili buntovnike? Mi ispovedamo Hrista i naša savest to odobrava. Živimo u strahu Božjem i ako zgrešimo, ne činimo to namerno, već iz slabosti, i zbog toga nam je žao. Greh se lepi za naše telo čak i kada smo prožeti Svetim Duhom. Spolja, hrišćanin se ne razlikuje mnogo od svakog poštenog čoveka; njegove aktivnosti nisu senzacionalne. On vrši svoju dužnost, brine o porodici i pomaže drugima. Takvim svakodnevnim delima svet se ne divi – on aplaudira izveštačenim delima monaha. Ali samo su dela hrišćana istinski dobra pred Bogom, jer su učinjena iz vere i zahvalnosti Hristu.

Ne smemo sumnjati u to da Sveti Duh prebiva u nama. Mi smo „hram Svetog Duha“. Kada osećamo ljubav prema Božjoj Reči i radosno slušamo, pišemo i mislimo o Hristu, znamo da je ta naklonost delo Duha. Tamo gde vlada prezir prema Reči, tamo je đavo. Gde god nađete ljubav prema Reči, zahvalite Bogu, jer se ta ljubav ne postiže prirodno niti se može nametnuti zakonima; ona je dar.

Rimski teolozi uče da niko ne može sa sigurnošću znati da li je u Božjoj milosti. Tim učenjem su mučili savesti, izbacili Hrista iz Crkve i ograničili delovanje Svetog Duha. Avgustin je primetio da je „svaki čovek siguran u svoju veru, ako veru ima“. Romanisti to poriču, smatrajući arogancijom tvrdnju da smo sveti ili da imamo Duha. Međutim, mi treba da budemo sigurni da smo u milosti – ne zbog naše dostojnosti, već zbog Hrista. Koliko god smo sigurni da je Hristos ugodan Bogu, toliko moramo biti sigurni da smo i mi ugodni, jer je Hristos u nama. Iako svakodnevno grešimo, Božje milosrđe je uvek nad nama. Naša sigurnost je u Hristu, moćnom Heroju koji je pobedio Zakon, greh i smrt. Dokle god On posreduje za nas s desne strane Oca, nemamo se čega bojati.

STIH 6. ...koji viče: Aba, Oče!

Pavao je mogao napisati da Duh samo „izgovara“ ove reči, ali je napisao da on „viče“. U Rimljanima on to opisuje kao „uzdisaje koji se ne mogu iskazati“. Činjenica da Duh Hristov u našim srcima posreduje za nas trebalo bi da nas umiri. Ipak, mnogi faktori nas ometaju. Rođeni smo u grehu i sumnja nam je urođena. Đavo urla na nas: „Bog se ljuti i uništiće vas!“ U tim teškoćama naš jedini oslonac je Jevanđelje. Hrista ne možemo videti niti osetiti čulima, naročito u vreme iskušenja kada nas Zakon grdi, a smrt nam preti. Ali usred te buke, Duh u našem srcu viče: „Aba, Oče!“ I taj mali vapaj nadvladava galamu Zakona i pakla i nalazi put do Boga.

Duh viče u nama upravo zbog naše slabosti. On je poslat da nas uveri u Božju milost kada mi sami to ne možemo. Neka Zakon i đavo viču dok im glas ne ispuni nebo i zemlju – naš slabašni „Aba, Oče“ Bog će čuti pre nego sav taj pakleni reket.

Mi često te uzdisaje i ne primećujemo, toliko su slabi. Ali Bog, koji istražuje srca, zna šta je namera Duha. Njemu je taj tihi uzdisaj glasniji od urlika celog pakla. Setite se Mojsija pred Crvenim morem. On je drhtao i jedva je govorio, ali Bog mu je rekao: „Što vičeš k meni?“ Mojsije nije naglas vikao, ali je njegovo srce uzdisalo, i ti uzdisaji su Bogu zvučali kao glasni povici za pomoć.

Neki tvrde da su svetitelji uvek bili bez sumnje, ali Pavao kaže da Duh „pomaže našim slabostima“. Sveti Duh nas nikada ne izneverava. Mojsije se osećao krivim pred morem, a narod ga je napadao, ali Duh u njemu je uzdisao Gospodu: „Pomozi mi!“ Duh ne posreduje dugim molitvama, već malim rečima poput „Aba“. Koliko god ta reč bila kratka, ona kaže sve: „Oče, u nevolji sam, ali znam da sam Tvoje dete jer me voliš zbog svog Sina.“ Ta mala reč „Aba“ prevazilazi svu rečitost Demostena i Cicerona.

Dugo sam se zadržao na ovom stihu kako bih se suprotstavio okrutnom učenju Rimske crkve koja drži ljude u stalnoj nesigurnosti pred Bogom.

Ali, čim uđu u manastir, iskušenicima se govori da sumnjaju u Božja obećanja.

U prilog svojoj zabludi papisti citiraju Solomonovu izreku: „Pravedni i mudri i njihova dela u Božjoj su ruci; ali čovek ne zna ni za ljubav ni za mržnju od svega što je pred njim“ (Propovednik 9,1). Oni tu „mržnju“ tumače kao Božji gnev koji dolazi. Čini se da niko od njih ne razume ovaj odlomak. Sveto pismo nas na svakoj stranici podstiče da verujemo da je Bog milosrdan, pun ljubavi i strpljiv; da je veran i istinit i da drži svoja obećanja. Sva Božja obećanja ispunila su se u daru Jedinorodnog Sina, da „ko god veruje u Njega, ne pogine, nego da ima život večni“. Jevanđelje je ohrabrenje za grešnike. Ipak, ova Solomonova izreka, pogrešno protumačena, njima vredi više od svih obećanja celog Pisma.

Ako su naši protivnici toliko nesigurni u svoj status pred Bogom, i čak tvrde da savest treba držati u stanju sumnje, zašto nas onda progone kao pokvarene jeretike? Kada nas progone, čini se da ni u jednom trenutku nisu u sumnji i neizvesnosti.

Zahvalimo Bogu što nas je oslobodio od nauke o sumnji. Jevanđelje nam zapoveda da skrenemo pogled sa sopstvenih dobrih dela na Božja obećanja u Hristu, Posredniku. Papa nam zapoveda da skrenemo pogled sa Božjih obećanja na sopstvene zasluge. Nije ni čudo što su oni večni plen sumnje i očaja. Mi zavisimo od Boga za spasenje. Naš nauk je čvrst jer ne počiva na našoj snazi, našoj savesti, našim osećanjima ili našim delima. On je izgrađen na boljim temeljima – na obećanjima i istini Božjoj.

Osim toga, Solomonov odlomak ne govori o Božjoj ljubavi ili mržnji prema ljudima, već prekoreva ljudsku nezahvalnost. Što čovek više zaslužuje, to ga manje cene. Često su oni koji bi trebalo da mu budu najbolji prijatelji zapravo njegovi najgori neprijatelji. Oni koji najmanje zaslužuju pohvale sveta, dobijaju najviše. David je bio sveti čovek i dobar kralj, pa je ipak proteran iz sopstvene zemlje. Proroci, Hristos i apostoli su pobijeni. Solomon ovde govori o ljubavi i mržnji među ljudima, kao da želi reći: „Mnogo je dobrih i mudrih ljudi koje Bog koristi za napredak čovečanstva, ali njihovi napori su retko krunisani zahvalnošću. Obično im se uzvraća mržnjom.“

Tako se postupa i prema nama. Mislili smo da ćemo naći naklonost kod ljudi jer im donosimo Jevanđelje mira, života i večnog spasenja. Umesto naklonosti, našli smo bes. U početku su mnogi bili oduševljeni našim naukom i radosno su ga primili. Smatrali smo ih braćom, ali su se otkrili kao lažna braća i smrtni neprijatelji Jevanđelja. Ako doživite ljudsku nezahvalnost, ne dopustite da vas to obori. Recite sa Hristom: „Zamrzeli su me bez razloga.“

Nikada ne sumnjajmo u Božje milosrđe u Hristu Isusu. Budimo uvereni da je Bog zadovoljan nama, da se brine za nas i da imamo Svetog Duha koji posreduje za nas.

STIH 7. Tako više nisi sluga, nego sin.

Ova rečenica potvrđuje Pavlov argument. On kaže: „Sa Svetim Duhom u našim srcima koji viče: 'Aba, Oče', nema sumnje da nas je Bog usvojio za svoju decu i da je našoj podložnosti Zakonu došao kraj.“ Sada smo slobodna deca Božja. Možemo reći Zakonu: „Gospodine Zakone, izgubio si svoj presto, zamenio te je Hristos. Sada sam slobodan sin Božji i ti me više ne možeš proklinjati.“ Ne dopustite Zakonu da se nastani u vašoj savesti. Vaša savest pripada Hristu; neka On bude u njoj, a ne Zakon.

Kao deca Božja, mi smo naslednici Njegovog večnog neba. Ljudsko srce ne može ni zamisliti, a kamoli opisati, kakav je to prekrasan dar. Dok ne uđemo u to nasleđe, imamo samo svoju malu veru. Razumu ta vera izgleda prilično jadno, ali pošto ona počiva na obećanjima beskonačnog Boga, ta obećanja su toliko silna da nas ništa više ne može optužiti ni osuditi.

STIH 7. A ako si sin, onda si i naslednik Božji kroz Hrista.

Sin je naslednik ne na osnovu svojih postignuća, već na osnovu svog rođenja. On je samo primalac. Na isti način dobijamo večne darove pravednosti, vaskrsenja i večnog života. Ne dobijamo ih kao radnici, već kao naslednici. Mi smo deca i baštinici Božji kroz veru u Hrista. Za sve to možemo zahvaliti samo Njemu.

Mi nismo naslednici nekog bogataša, već naslednici Boga, svemogućeg Stvoritelja. Kada bi čovek mogao u potpunosti da ceni šta znači biti sin i naslednik Božji, smatrao bi svu moć i bogatstvo naroda beznačajnim u poređenju sa svojim nebeskim nasleđem. Šta je svet onome ko ima nebo? Nije ni čudo što je Pavao silno želeo da ode i bude sa Hristom. Ništa nam ne bi bilo milije od rane smrti, znajući da to znači kraj svih naših beda i početak večne sreće. Da, kada bi čovek mogao savršeno u to da veruje, ne bi dugo ostao živ – iščekivanje te radosti bi ga prosto usmrtilo.

Ali „zakon udova“ bori se protiv „zakona uma“ i čini savršenu radost i veru nemogućom. Potrebna nam je stalna pomoć i uteha Svetog Duha. Sam Pavao je povikao: „O, jadan čovek kakav sam! Ko će me izbaviti iz tela ove smrti?“ To telo smrti kvarilo je radost njegovog duha; on nije uvek uživao u slatkom iščekivanju neba, već se često osećao jadno.

To pokazuje koliko je teško verovati. Vera je slaba jer telo ratuje protiv duha. Kada bismo imali savršenu veru, naš prezir prema ovom svetu bio bi potpun. Ne bismo se toliko vezivali za stvari sveta; ne bismo bili presrećni kad ih imamo, niti očajni kad ih izgubimo. Bili bismo daleko ponizniji, strpljiviji i ljubazniji. Ali naša vera je slaba. U ovom životu možemo imati samo „prvine Duha“, kako kaže Pavao.

STIH 7. Kroz Hrista.

Apostolu je Hristos uvek na vrhu jezika. Predvideo je da će jednog dana u svetu Jevanđelje o Hristu biti gotovo nepoznato. Zato neprestano govori o Njemu. Kad god spomene pravednost, milost, obećanje, usvojenje ili nasleđe, on dodaje reči: „u Hristu“ ili „kroz Hrista“. Time pokazuje da se ti blagoslovi ne mogu dobiti po Zakonu, ni delima Zakona, a još manje sopstvenim naporima ili ljudskim tradicijama, već isključivo u Hristu.